ВРТ ЗВАНИ ЈЕЗИК / Мирослав Тодоровић

УРЕДИ СВОЈ ВРТ

О значају језика написане су библиотеке књига.  И даље се пишу као што се и језик с народом пење уз лествице напретка. И ка спознаји. Записано је  да је у искону народа и језика српског, реч језик значила и оно што данас под њом подразумевамо, али и народ. Дакле, нема народа без језика, нема ни  језика без народа. Српске земље је народ омеђавао својим језиком, и на тим просторима правио је своје државе. Дакле језик је и територија, језик је и граница. Језик је и тапија и када су размирице плавиле и таманиле, жариле, сатирале и затирале. Али језик је чувао као доказ чије је то што је отетео било. Склањао је у песму, у књигу у предање. Чуј, роде:

Хеј што се Србин јоште држи крај свих зала

Песма га је одржала њојзи хвала.

Језик је чудо – казује списатељ зналац језика, оруђа пишчевог, Добрило Ненадић, дне 2. 04. 2010. док седимо испред каване бр. 1 у Ариљу.  Фасциниран је, вели, музиком српском језика док чита, и често се  враћа  Пастернаковој   Заштитној повељи. Преписао сам је, рече,  у моју свеску, слово по слово, о како  те гипке речи безобалног песничког језика звуче у мајсторском преводу Николе Николића…Свет уређује језик, казује песник Миљурко.

Језик је као крв и као ваздух. Без њега нестајеш. Прихватајући туђе обичаје, структуру, меандре и небо другог језика, нешто се у теби губи и постаје недоступно, скривено, закључано. (Поручује нам песник Каројан). „Језик је прави показатељ, стања у свакој култури, а наш језик је тренутно угрожен, расут и распуштен, презасићен  помодним туђицама, чак и у скупштини простачки, уличарски, груб и осоран…Један минут рекламног огласа на телевизији код нас вреди више него читав озбиљан стваралачки рад“. Култрурне институције су код нас осиромашене,  издавачке куће су угашене, све се тавори. Али ТВ изблесављеном  народу нуди Фарму. Тренутак истине, гологузе певачице, нуди силиконске осмехе „Удри бригу на весеље“, нуди муљ и дно, а наше дно је без дна, космички је  дубоко.

У Тексту Телевизија – пуцањ у језик Жељко Филиповић пише: „Једна од најстрашнијих последица утицаја телевизије  на масе је и измењени српски језик, који је постао следећа жртва телевизијског жрвња, парног ваљка и цунамија. Некада су Срби сисали мајку, одрастали уз мајку и од мајке учили језик који се зато и зове матерњи језик. Данас Срби сисају телевизор, одрастају уз телевизор и од телевизора уче језик, телевизијски језик, жаргон, наказу од језика. Предтелевизијска и телевизијска генерација српског народа се међусобно више не разумеју…“  Српски скоројевићи једва чекају страну реч, да је арче и да се аче.

Како ми прија реченица уз огледа у славу српског језика Ж. Филиповића: „У примитивном америчком полујезику једна иста реч може да има много значења, док високо изражајни граматички српски језик за свако од тих има посебан и недвосмислен израз…У том језику је исто убити (шут), снимити (шут), оборити (шут), шутнути лопту (шут), а тек драјвер, а тек ган, а тек кључ (ки), решење, превод…и тако до зоре.

Ево, примера како се сурово уништава српски језик преко телевизијског екрана. Борац против српског језика је локални политичар.

Јутарњи програм нишке ТВ 5. 15. јул. Најављен је гост већник, тема проблем поклопаца, шахти, због скинутих (украдених) све већи број је и повређених.

Већник: Проблем је фокусиран и фиксиран, у централном, градском, језгру инфраструктура се рехабилитује, ми смо на путу усаглашавања ставова са свим структурама. Дакле, идемо на мулти левел.  Објективно се опсервира и рецепцира из перспективе копетентних фактора. Водитељка, трепће, збуњена: – Неке улице нису осветљење, грађани се јављају, питају, моле…

Већник: – Да, тако је. Одлично питање. Ми ћемо формирати комисију, комисија ће сагледати проблем донети смернице, урадити елаборат. Сходно томе, у централном градском језгру се транспарентно опсервира проблем, у духу демократских тенденција. Тендер је у перспективи… Јамачно, држи се упутства уваженог Стојана. Шта год да те питају, причај о ономе што знаш и што теби одговара. Водитељка, захваљује:  „Драги гледаоци, био је ово наш Већник, наша ТВ ће и даље за добро свих грађана позивати у госте оне који брину за овај град.

А већник, лично и персонално,  у армани одори се осмехује,  зрачи оптимизмом. Следе рекламе. Кажу да је овај Већник у приватном живот сасвим нормалан човек, али, када стане пред камеру,  рођена мајка га не би препознала, сасвим се преобрази.

Пажљивом ТВ гледаоцу остале су многе речи које се нису примиле: Појасни, циљна група, тренд, транспарентно, бренд се још увек жестоко промовише, а  бренди (енг. brandy) je ракија, препичиница…нема везе, наш, нишки књижевни бренд је Бранко Миљковић, итд. да набрајам три године дана…

Помоћница министра зравља каже да нису извршили „приоретизацију радова на својим клиникама“, а требало је да се изврши „информизација“, пита  „Међу нама „ читалац Предраг Ненадовић , Пол. 6. нов. 2009.

Питам комшиницу шта ради?  – Едукујем, децу – каже – али имам проблема.

Да их обучавате, подучавате, учите, било би лакше и вама и деци –  кажем. Али не вреди, она хоће да буде нобл, децу ће да едукује. Такав је, вели,  тренд.

Фотографија Мирослава Тодоровића

Ево још  једне вести са  нишке ТВ 5: Под окриљем ноћи вандали су демолирали мобилариј. Јавност шокирана…Речи је објаснила слика: Поломљене љуљашке, клу-пе…Враћала се деца из кафића, треба негде енергију да потроше. Нису деца крива, тако је својевремено писао психолог Штернић, крив је отац, што им је јеб’о матер…

За насиље, за убијање српског језика крива је, дакле, и  Телевизија и политичари…Са ТВ, те страшне звечке у рукама власти,  се  годинама намећу „учене“ речи. Неке се приме, прихвате, истисну из бића српског језика речи овог тла. А језик је тло, језик је земља од које смо  створени. Један је језик равнице, други планине, разликује се језик града и села. Језик поднебља, топлих и хладних крајева. Раније са села у градски језик стизала је трансфузија једрих, непатворени речи домаћег језика. Градски језик се подсмевао, није прихватао. Српска књижевност, то треба вазда имати на уму,  је књижевност писаца рођених махом на селу. У руралној средини. Комунизам је био против села и тиме секао грану на којој је седео. Село нам није потребно. Живеће сви у граду, радиће колико ко може, имати колико му треба. И ево нас где стигосмо за тим звоном док као стадо иђасмо. Нема више села, нема ни  речи из којих се чује хуј ветра, жубор горских потока, мирис покошених ливада, жита, речи румених образа и широког осмеха. Девојачког. Речи које памте у које носе успомене на претке наше. Нема, а са речима које нестају нестаје и памћење.Прва генерација тзв. грађана бивших сељака разочарана већ нестаје, нова генерација, њихови потомци, у граду не опстаје. Стале фабрике, нема посла, а на хиљаде стручњака, тзв. доктора свега и свачега, па и таквих специјалиста који су изучавали утицај месечеве мене на развој бубашваба, нађоше се у чуду. Стиже из дупета у главу. Одлази се у свет. Поново трбухом за крухом. А  и језик нестаје. Све више. И више. Чуј; па се прекрсти. Трипут. Пљуни, због урока… Тренд. Бренд. Кул. Фул. Ин. Бек Стејџ, Мај стајлинг је ин…Шта ти вреди што си кул, ако ниси фул. Дојучерашње продавнице посташе маркети. Супер. Макси.Темпо… Апотеке, дрогерије. А тек називи. Појавише се однекуд порт-пароли, пи-ари… Изронише бизнисмени, потписују се пиштољем, печате хеклером. Стигоше Кинези, ево и Корејанаца…Транспарентно се једно време оглашавало свуда. И неста. Не прими се. Ако л’ вођа неке странке каже страну реч са говорнице сви је здушно прихвате. То је махом туђа реч. Она треба да збуни, да заведе.Умни Шандор Мараи поборник  једноставног и јасног каже: „Само кретени имају закучасте путеве“.

А ми смо склони да више ценимо туђе него своје. Нишлије кажу: „У туђега татка поголема патка“. Још је Милован Глишић писао о онима који су се правили важни изговарајући стране речи. Сетимо се и „Покондирене тикве“. И оних што су учили па преучили. Сетимо се оне снаше која дошавши из града у село видевши грабуље питала каква је то чудна алатка. Када је на њу стала, па је дршка грабуље по глави, да је подсети, ударила узвикнула: -Која будала остави овде ове грабуље?

А тек имена. Новости од 15. априла 2010. јављају да је лидер ЛДП дао деци имена  Фејт, Лајф,  Херт…колико само код нас има Касандри, Каролина, Жаклина, Оскара…а мој пријатељ Енглез на мој предлог именова своју кћи лепим српским, царским именом,  Милица. Колико лепоте, колико топлине има у том имену које зрачи и значи. Благо, теби Милице…

Песник М. Т. у  стиховима песме „ Дан у запуштеном воћњаку“ пише о корову као срџби необрађене земље, о народу коприва и трња који се из ничега пили, осваја шаку по шаку воћњака. На крају ће ти дивљи гости уништити воћњак. Тај воћњак је метафора за све што се не чува, не негује.Тако је и са језиком. У српском језику све је више туђих речи,све више корова, све мање домаћих, речи с мирисом и бојом  овог тла.

Енглески осионо осваја просторе преко језика.  Језик постаје колонија енглеског језика.Сада преко компјутера,   и  игрица смишљених  да се опако мења  карактер малених Српчића. Да не размишљају, да…Да буду робови својих потреба. Да допринесу суноврату морала све више жртви бездушног капитала. Профит, профит, тутњи са Запада. А све постаје роба. Наша паметна дечица, злато мамино, не зна да размишља. Не знају да изразе своје мисли, јада се професорка са екрана. ТВ. компјутери узимају своје…

Други Народи брину о свом језику. Француска влада одваја велики новац за чување и ширење француског језика. Министар француске културе служи култури. Јесте ли чули како говори о значају језика, књига, слика…О значају уметности…А, ми? Јеби га, што каза један наш политичар, ми смо нешто друго. И доиста, ми смо нешто друго.

Замислите када би врабац мјакуо, слувуј цврткутао, петао га-га-гакао, пас кукурикао. Језик је и лична карта Народа. Језик је душа народа, а душа народа је поезија, она фина честица у човеку. Чувајмо свој језик, да би себе сачували. Да се не би једнога дана сви нашли у хладу једне шљиве и тако остварили Тарабићево пророчанство.

Вук Стефановић Караџић је поручивао: Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ, може се међусобно споразумјевати, не прелива се у други, не пропада“.

Оснивач наше државе Стефан Немања је свом народу оставио, кроз  перо и дело  сина свог Светог  Саве, завештање језика:

„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као грâд, као земља, као душа. А што је народ ако изгуби језик, земљу, душу? Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Ако узмеш туђу ријеч , знај да је ниси ти освојио, него си –  себе  отуђио…Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Народ који изгуби свој ријечи престаје бити народ“.

Мени драг писац пријатељ Данило Николић који пише на старински начин изузетно модерно опомињуће казује у Интервју 23. априла (Политика):

„Сведоци смо несхватљиве најезде скраћеница и страних назива. То је интелектуална окупација, гушење националног духа. Грозим се  од те наше лакоће  у примању туђег и, тобоже, новог. То, и много шта друго, сваки час ме враћа Његошевом стиху: „Заробио себе у туђина“.

Ко  каза да овом земљом тече мед и млеко култура би била на последњем месту. А култура је брига и  о језику.

Шта још данас да  каже (и коме) Песник потомак Дон Кихотов у хладу смреке, испред родне куће у селу Трешњевици док пише ову  јадиковку.

Advertisements

Једно мишљење на „ВРТ ЗВАНИ ЈЕЗИК / Мирослав Тодоровић

  1. Напомена: Ове тобожње Немањине речи никада Немања није написао, него су му приписане!
    И Вук је српски језик преломио преко колена!
    Друго, народ који нема државу, друштвену заједницу већ становништво, који у темеље није уградио праве и трајне вредности, као што су рад, стварање, морал, вера, једном речју култура, не може напредовати и равноправно се носити с другим народима. Стално ће бити губитник и страдалник, и поред грандоманске митоманије. Такав ће се народ према језику односити као потрошач у самопослузи, конзумент на вашару и пред телевизором. Језик је само последица свеукупног духовног и економског стања последњих стотинак година. Подсећам на Данојлићеву забрањену књижицу Муке с речима. У народу у коме ни једни избори у историји нису одржани без крађе и махинације не може имати „поштенији“ језик. Народ који много више држи до војске, полиције и политике, него до културе и образовања, лако се одриче језика.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s