Поражена снага

Мирослав Тодоровић*

ЗЛАТНО ДОБА

О старости том трећем добу које именују као Златно доба написана су брда књига, срочене многе пословице за поруку, за наук. Питаће те старост где ти прође младост, опомињали су старији. Старост је по својој природи тешка. Јер у старости дознаш да имаш и оно што ниси знао. Јављају се органи, жигови, болови, сикирација. Стигне самоћа. Треба прочитати књигу Симоне Бовоар: Старост. Ваља знати, треба се припремити. Неки кажу да је живот к’о таблић. Ниси се пазио, аха, рецка, пио, рецка, пушио, ниси се кретао, ниси… и тако до 101 и готово…
Некада су старе људе убијали јер нису могли да привређују. Тај обичај се звао лапот. Погача на главу, а синак ударцем маљем све окончава уз прекор: Не убијам те ја већ овај хлеб. Једна прича казује како је негда неки цар наредио да се сви старци побију. У царству су живели само млади. Једном цар огласи да ће оном ко из зденца извади крчаг дати кћер за жену, а њему царство. Ако л’ не извади биће погубљен. И многи изгубише главу. Дође тако ред на неког сиромашног младића. Стиже до зденца и уместо да из воде извади кондир он се попе на дрво са којег узе кондир. Кондир се озго огледао у води. Како је знао? Али младић не сме да каже док цар не обећа да ће поштедети онога који га је саветовао. И каза, његов стари отац. Било му жао да га убије и зато га сакрио.Од тада старци су у том царству били поштеђени и поштовани. Има и других прича које казује о мудрости стараца…
У цивилизованим друштвима стари људи живе то треће златно доба живота. Многи зиму проводе на Медитерану.Овде живот почиње и у шездесетој, пише из Аустралије Гаврило Теодоровић… А шта раде наши пензионери? Ено их у редовима, траже где је јефтиније, а и то јетиније је скупо за српску пензију. И тако старост буде жалост. Жалост – пакост. Као у оној народној: Стар курјак псећа спрдња. Пензионер свима на терету. Држави, породици. Држави коју су градили, надали да ће стићи обећана срећна будућност. А она чекала с мочугом на почетку новог миленијума. А још ако живе у стану са дечицом која већ загазише у четврту деценију, ето теме за Достојевског. Они чија се деца докопаше, оног како су нас негда учили „трулог и декадентног запада“ заборавише своје старе родитеље, заборавише и земљу, одоше главом без обзира. Да их тамо експлоатишу за неколико хиљада еура, а не да овде уживају у благодетима демократије.Све чешће у новинама вести о старцима који умиру у становима. Разваљују се врата, улазе са маскама и уклањају негдашњег узорног грађанина. Оца. Човека. Све више усамљених у мноштву. Све више напуштених. Отварају се сигурне куће. Најчудеснији изум овог времена мобилни телефон изградњи значајно доприноси. Бирај број и ти одлучујеш… Учествујеш…Градиш…Отварају се и народне кухиње. Чуј, почуј, народне. Имали смо негда и народни хлеб. Рестрикције, стабилизације, деноминације, реформе, унутрашње резерве…ТВ јавља да су у Београду корисници народних кухиња и бивши директори, па и уметници, писци, чланови Удружења. Па култура није знак ове земље, уметност је за сите и напите. Коме више треба књига, коме сликар слику да прода? Сељачка земља оста без хлеба, без млека, опустеше села, од некдашњих домаћина потомци полугладни чекају оно што неће доћи. Власт обећава, биће боље, али, ако се догоди привредно чудо. Али нема чуда док се рукави не засучу. Нема, Народе, док се не ради, производи. Док се не посеје, нема жетве без сетве. Зар смо заборавили ко ради не боји се глади.Нема нигде умешено па обешено… Па ми немамо грађанско друштво, ово што је у граду колико јуче је побегло од мотике. Градски живот им променио карактер, па сад гледај чудо: Овде не може да опстане, а нема куд да се врати. А, из дупета у главу већ многима долази.
А како ће бити, ево: „Доћи ће време да из мишје рупе/промолиш нос, оњушиш месо и супу,/ да на клупу попењеш гладно дупе,/ а дупе с клупе сагнаш у мишју рупу. (Из песме Љ. С: Други јадац).
Тако пева песник Симовић, академик. То је песник коме се верује, а већ се живи тако. Ха, живи…(Однекуд се појави песма: БИЛО ЈЕ ТО….Аутор непознат, а химна наших дана.

Било је то у некој земљи чуда на брдовитом Балкану,
Многи су веровали у бајку о бољем животу у европском дану.
Било је то у некој земљи гладних на брдовитом Балкану,
Веровали су да ће их Европа нахранити у једном дану.

Веровали су у Шенген бели,
Били су гладни и лажи су јели,
Крчала су им та празна црева.
Ал’ није то важно када се снева,
И када живот неће да чека,
Да буде достојан гладног човека.

Било је то у некој земљи глувих, на брдовитом Балкану,
Где нису чули истину како вришти у сваком дану.
Било је то у земљи Те Ве шема,
Где је све лепо и нема проблема.

Било је то у земљи чуда, где су имали очи, а били слепи,
Где живот је бедан, али обећавају да доћи ће онај лепи,
Где има кризе, али је то наша шанса,
Да са Европом се учврсти романса.

Било је то у некој земљи која је била све мања,
И која је била све мања што је више клања.
Било је то у земљи где су некад живели хероји,
А сада се свако своје сенке боји.

Било је то у земљи зомбија и амеба,
Лепог живота, из контејнера хлеба,
Хашке правде и побијених беба,
Због Европе све то заборавити треба.

Правду су тражили, прсте секли.
Што их је тиштало, то су рекли.
И било је то чудо од три дана краће,
Јер важније су параде топле браће.

Било је то у земљи са четири стуба,
Кад земља је већ пала преко руба.
Било је то у земљи презадужених и кредита,
Демократије, транзиције и неизбежног мита.
Било је то у земљи социјално одговорне Владе
Где милијарде нестају, а само сиротиња краде
Било је то у земљи братства – амбасадора, вођа и тајкуна
Где када кап прелије чашу, букне буна.

И све нестане у једном дану.)

Градови су постали својеврсни резервати. Пензионери у изношеним оделима из прошлог века, оронули и изанђали чекају бољитак, а потомство им без посла, без хлеба. Закоровила се Србија „земља сељака на брдовитом Балкану“ празна, а пренатрпани градови…Потписник ових редова самује, с пером у руци, у родној Трешењевици, прође по неколико дана да не види никога… А старост на селу је грђа од свега. Политика од 12. фебр. 2006. у тексту „Самоћа“ пише: „На власинској висоравни, у селу Горње Романце и суседним махалама, у кућама су наишли на људе који су умрли пре више месеци. Углавном су то старачка домаћинства, а једини знак да у кућама има живота јесте дим из оџака…Учестала самоубиства, старих и немоћних, средовечна деца туку до смрти остареле и немоћне родитеље…“ А наши писци пишу о ничему. За наук је и животна прича о судбини знане професорице Марије К. из места Н…Писала негда поезију, али када је промовисан постмодернизам, одустала. Није разумела то писање о ничему, није прихватала уметност изван живота и времена. Уметност која је била у служби идеологије. А и њен живот би стао у неколико реченица. Толико треба за роман о животу, како је то казивао Буњин. Живот пише романе, али романи не описују живот.Син њен, њена дика и узданица сада је у Америци, кћи у Шведској. Ништа чудно, више нас има у Белом свету него код куће. Супруг негда узоран грађанин и понос вароши на оном свету, а она, пензија недовољна, треба за прегледе, за лекове, ради старица као чистачица у великом маркету именом Best. Власник маркета је повратник, њен некадашњи ученик. Био је несташан, слаб ђак, никако није могао да схвати лекцију из географије да живи у земљи изобиља. Најлепше море, богати рудници, брига о радном човеку, човек, како то гордо звучи. Била му смешна и парола: Учити, учити и само учити. Није веровао да ће када дође комунизам сви радити колико могу а имаће колико им треба. Да ће летети печене шеве. И отишао у бели свет. Цени он своју учитељицу, хтео би да јој помогне, као онај Ужичанин што је својој старој учитељици стан купио и поклонио. Није хтела, још може да ради. И ради, и сећа се младости и идеала…А златно доба стигло и распршило некдашње илузије. Ој, животе, уз тај усклик и стихови М. Данојлића: „Киша пада, биће града / Процветаће трн/ Ој, животе, идиоте / Што си тако црн?

*Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици.

насловна страница књиге

критика о мирославу тодоровићу

Advertisements

Једно мишљење на „Поражена снага

  1. —– Forwarded Message —–
    From: Vujica
    To: Miroslav Todorovic
    Sent: Wednesday, March 27, 2013 12:58 AM
    Subject: Porazena snaga

    Здраво да си од Мирославе од малене Трешњевице,
    Видим на фејсбуку пуно поште (коментара) за тебе. Понешто сам и ја написао. Добро је да култура, бар књижевни живот, покушава да дише, да не пада у тресет баре зване Србија.
    Социјална страна живота у Србији је занемарена, пригушена клерикализмом и национализмом (популистичким патриотизмом), у такозваној транзицији од нечега у ништа. Никад није било добро радницима, о чему говоре твоја поезија, проза и роман у настајању, али је побуна имала смисла и адресу, данас, бар се мени чини, тешко је наћи и радника и смисао побуне. Државни чиновници и запослени у јавним предузећима нису прави радници, него привилеговани слој државе који се издржава од међународних кредита и отимања од народа. Незапослени и полузапослени су војници странака и жртве општег лудила. Убеђују их да немају хлеба и посла због масона, Јевреја, Ватикана, Америке, Шиптара, Хрвата… а не због овакве државе и оваквог нашег рада и мишљења. Држава и њен систем пождера путеве, школе, болнице, фабрике, књижаре, њиве и штале.
    Прочитао сам „Поражена снага“, подржавам те да истрајеш у заокружавању и обликовању социјалних и хуманих тема, оног времена и данашњег нарочито. Србија је једна велика рана, која крвари, и шупља глава. Захвалније је то него да се бакћеш књижевном братијом.
    Срдачно те поздрављам пролећним поздравима.
    Вујица

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s