Осип МАНДЕЉШТАМ

ИСПАД

Поезија треба да буде класицистичка, поезија треба да буде јелинистичка, поезија треба да поседује изрази­ти­је осе­ћа­ње сли­ко­ви­то­сти, ма­шин­ски ри­там, град­ски ко­лек­ти­ви­зам, се­љач­ки фол­клор… Јад­на по­е­зи­ја се тр­за пред мно­штвом ре­вол­вер­ских це­ви без­у­слов­них зах­те­ва упе­ре­них у њу. Шта је по­е­зи­ја ду­жна да бу­де? Мо­жда она уоп­ште ни­је ду­жна, ни­ко­ме она ни­је ду­жна, мо­жда су јој сви по­ве­ри­о­ци ла­жни! Не­ма ни­чег лак­шег не­го го­во­ри­ти шта тре­ба, шта је нео­п­ход­но у умет­но­сти: пре све­га, то је увек про­из­вољ­но и ни на шта не оба­ве­зу­је; дру­го, то је не­ис­црп­на те­ма за фи­ло­зо­фи­ра­ње; тре­ће, то спа­са­ва од ве­о­ма не­при­јат­не ства­ри за ко­ју ни из­да­ле­ка ни­су сви спо­соб­ни, од за­хвал­но­сти због оног што по­сто­ји, нај­о­бич­ни­је за­хвал­но­сти због оног што у да­ном вре­ме­ну пред­ста­вља по­е­зи­ју.

О, чу­до­ви­шна не­за­хвал­но­сти пре­ма Ку­зми­ну, Ма­ја­ков­ском, Хлеб­њи­ко­ву, Асе­је­ву, Вја­че­сла­ву Ива­но­ву, Со­ло­гу­бу, Ах­ма­то­во­ј, Па­стер­на­ку, Гу­ми­љо­ву, Хо­да­се­ви­чу – ма ко­ли­ко они не ли­чи­ли је­дан на дру­гог, ма ко­ли­ко би­ли на­пра­вље­ни од раз­ли­чи­те гли­не. То ни­су пе­сни­ци ју­че­ра­шњег или да­на­шњег да­на, то су ру­ски пе­сни­ци за­у­век. Бог нам је та­квих ма­ло дао. На­род не би­ра сво­је пе­сни­ке као што ни­ко не би­ра сво­је ро­ди­те­ље. На­род ко­ји не уме да по­шту­је сво­је пе­сни­ке за­слу­жу­је… та ни­шта не за­слу­жу­је – про­сто му ни­је ста­ло до њих – али ка­ква је раз­ли­ка из­ме­ђу чи­сто­га не­зна­ња на­ро­да и по­лу­зна­ња нео­бра­зо­ва­ног ки­цо­ша. Ка­да Хо­тен­то­ти ку­ша­ју сво­је стар­це, на­те­ра­ју их да се поп­ну на др­во ко­је поч­ну да тре­су: ако је ста­рац то­ли­ко оне­мо­ћао да пад­не, зна­чи тре­ба га уби­ти. Сноб ко­пи­ра Хо­тен­то­та, ње­гов оми­ље­ни ме­тод под­се­ћа на овај ко­ји смо опи­са­ли. Ми­слим да на ова­кво за­ни­ма­ње тре­ба од­го­во­ри­ти пре­зи­ром. Не­ком – по­е­зи­ја, не­ком – хо­тен­тот­ска за­ба­ва.

Ни­шта ни­је та­ко по­год­но за ја­ча­ње сно­би­зма као че­ста сме­на пе­снич­ких ге­не­ра­ци­ја за јед­не ге­не­ра­ци­је чи­та­ла­ца. Чи­та­лац се на­ви­ка­ва да се осе­ћа као гле­да­лац у пар­те­ру; пред њим де­фи­лу­ју раз­не шко­ле. Он се мр­шти, пра­ви гри­ма­се, те­шко му је уго­ди­ти. Нај­зад, у ње­му се ја­вља већ са­свим нео­сно­ва­но осе­ћа­ње пре­и­мућ­ства – по­сто­ја­ног пред не­по­сто­ја­ним, не­по­крет­ног пред по­крет­ним. Бур­на сме­на пе­снич­ких шко­ла у Ру­си­ји, од сим­бо­ли­ста до на­ших да­на, сва­ли­ла се на гла­ву јед­ног истог чи­та­о­ца.

Чи­та­лач­ки на­ра­штај де­ве­де­се­тих го­ди­на био је не­спо­со­бан, са­вр­ше­но не­ком­пе­тен­тан за по­е­зи­ју. За­то су сим­бо­ли­сти ду­го че­ка­ли сво­га чи­та­о­ца; по при­ро­ди ства­ри, по уму, обра­зо­ва­њу и зре­ло­сти, би­ли су да­ле­ко озбиљ­ни­ји од те зе­ле­не омла­ди­не ко­јој су се обра­ћа­ли. Де­вет­сто­те го­ди­не су по де­ка­ден­ци­ји дру­штве­ног уку­са ста­ја­ле не­што ма­ло из­над де­ве­де­се­тих го­ди­на, и на­по­ре­до са Ва­гом, бој­ном твр­ђа­вом но­ве шко­ле – по­сто­ја­ла је не­пи­сме­на тра­ди­ци­ја Ди­вљих ру­жа, ал­ма­на­шка књи­жев­ност чу­до­ви­шна по не­зграп­но­сти и не­зна­лач­кој пре­тен­ци­о­зно­сти.

Ка­да су из ши­ро­ких не­да­ра сим­бо­ли­зма из­и­шле ин­ди­ви­ду­ал­но об­ли­ко­ва­не пе­снич­ке по­ја­ве, ка­да се рас­пао род и ка­да је на­ста­ло цар­ство лич­но­сти, пе­снич­ке ин­ди­ви­дуе, чи­та­лац вас­пи­тан на ро­дов­ској по­е­зи­ји ка­ква је би­ла сим­бо­ли­стич­ка – на тим не­дри­ма чи­та­ве но­ве ру­ске по­е­зи­је – из­гу­био се у све­ту цва­ту­ће ра­зно­ли­ко­сти, у све­ту где ви­ше ни­је све би­ло по­кри­ве­но ка­пом ро­да, већ је сва­ка лич­ност ста­ја­ла са­ма за се­бе, го­ле гла­ве. По­сле ро­дов­ске епо­хе, ко­ја је ули­ла но­ву крв, про­гла­си­ла ка­нон ве­ли­ке за­пре­ми­не, по­сле гу­сте сме­се ко­ја је три­јум­фо­ва­ла у гу­стом зво­ње­њу Вја­че­сла­ва Ива­но­ва, на­сту­пи­ло је вре­ме ин­ди­ви­ду­ал­не лич­но­сти. Али сва са­вре­ме­на ру­ска по­е­зи­ја из­и­шла је из ро­дов­ског сим­бо­ли­стич­ког кри­ла. Чи­та­лац има крат­ку па­мет – он то не­ће да зна. О, жи­ре, жи­ре, шта ће храст кад по­сто­ји жир.

2

Јед­ном је не­ком по­шло за ру­ком да фо­то­гра­фи­ше ри­бље око. Сни­мак је за­бе­ле­жио же­ле­знич­ки мост и не­ке де­та­ље пеј­за­жа, али оп­тич­ки за­кон ри­бљег ви­да по­ка­зао је све то у не­ве­ро­ват­но уна­ка­же­ном об­ли­ку. Кад би мо­гло да се сни­ми по­ет­ско око ака­де­ми­ка Ов­сја­ни­ко-Ку­ли­ков­ског или сред­њег ру­ског ин­те­лек­ту­ал­ца, ка­ко они ви­де, на при­мер, сво­га Пу­шки­на, не би се до­би­ла ни­шта ма­ње нео­че­ки­ва­на сли­ка но што је вид­ни свет јед­не ри­бе.

Уна­ка­же­ње пе­снич­ког де­ла у чи­та­о­че­вом вид­ном све­ту ну­жна је со­ци­јал­на по­ја­ва. Не­ко­ри­сно је и те­шко бо­ри­ти се про­тив ње: лак­ше је у Ру­си­ји спро­ве­сти елек­три­фи­ка­ци­ју не­го на­у­чи­ти све пи­сме­не чи­та­о­це да чи­та­ју Пу­шки­на она­ко ка­ко је на­пи­сан, а не она­ко ка­ко зах­те­ва­ју њи­хо­ве ду­шев­не по­тре­бе и ка­ко им до­зво­ља­ва­ју њи­хо­ве ум­не спо­соб­но­сти.

За раз­ли­ку од му­зич­ке пи­сме­но­сти, од нот­ног пи­сма на при­мер, пе­снич­ко пи­смо у зна­чај­ном сте­пе­ну пред­ста­вља ве­ли­ку бе­ли­ну, зев, од­су­ство мно­штва зна­ко­ва и на­по­ме­на, ко­ји се под­ра­зу­ме­ва­ју и ко­ји је­ди­но чи­не текст схва­тљи­вим и за­ко­ни­тим. Али сви ти зна­ци ни­су ма­ње пре­ци­зни но нот­ни зна­ко­ви или хи­је­ро­гли­фи пле­са. Пе­снич­ки пи­смен чи­та­лац ста­вља их у сво­је име, као да их из­вла­чи из са­мог тек­ста.

По­ет­ска пи­сме­ност се ни у ком слу­ча­ју не по­кла­па ни са обич­ном пи­сме­но­шћу, тј. с чи­та­њем сло­ва, ни­ти чак са књи­жев­ном на­чи­та­но­шћу. Ако је про­це­нат обич­не и књи­жев­не не­пи­сме­но­сти у Ру­си­ји вр­ло ве­ли­ки, по­ет­ска не­пи­сме­ност је про­сто чу­до­ви­шна. Уто­ли­ко го­ре што је ме­ша­ју са обич­ном не­пи­сме­но­шћу па се сва­ко ко уме да чи­та сма­тра по­ет­ски пи­сме­ним. Ово што је ре­че­но дво­стру­ко се од­но­си на по­лу­о­бра­зо­ва­ну ма­су ин­те­лек­ту­а­ла­ца, за­ра­же­ну сно­би­змом, ко­ја је из­гу­би­ла ко­рен­ско осе­ћа­ње за је­зик, ко­ја је у су­шти­ни већ без­је­зич­на, је­зич­ки аморф­на, ко­ја го­ли­ца дав­но оту­пе­ле је­зич­ке нер­ве ла­ким и јев­ти­ним на­дра­жи­ва­чи­ма, сум­њи­вим ли­ри­зми­ма и нео­ло­ги­зми­ма, вр­ло че­сто ту­ђим ру­ској је­зич­кој сти­хи­ји, ту­ђим и не­при­ја­тељ­ским.

Ето, те­ку­ћа ру­ска по­е­зи­ја тре­ба да за­до­во­ља­ва по­тре­бе те сре­ди­не, де­кла­си­ра­не у је­зич­ком сми­слу.

Реч ро­ђе­на на дну утро­бе је­зич­ке све­сти слу­жи глу­во­не­ми­ма и му­ца­ви­ма – кре­те­ни­ма и де­ге­не­ри­ци­ма ре­чи.

Огром­на за­слу­га сим­бо­ли­зма, ње­гов пра­ви­лан став пре­ма ру­ском чи­та­лач­ком дру­штву би­ло је ње­го­во учи­тељ­ство­ва­ње, ње­го­ва при­ро­ђе­на ауто­ри­та­тив­ност, па­три­јар­хал­на ути­цај­ност и гра­ви­та­ци­о­на за­ко­но­дав­ност ко­јом је вас­пи­та­вао чи­та­о­ца.

Чи­та­о­ца тре­ба по­ста­ви­ти на сво­је ме­сто, а за­јед­но с њим и кри­ти­ча­ра ко­га је он от­хра­нио. Кри­ти­ка као про­из­вољ­но ту­ма­че­ње по­е­зи­је не тре­ба да по­сто­ји, она тре­ба да усту­пи ме­сто објек­тив­ном на­уч­ном ис­пи­ти­ва­њу, на­у­ци о по­е­зи­ји.

Мо­жда је у чи­та­вом по­ло­жа­ју ру­ске по­е­зи­је нај­у­те­шни­је то ду­бо­ко и чи­сто не­зна­ње, та чи­ње­ни­ца да на­род не по­зна­је сво­ју по­е­зи­ју.

Ма­се ко­је су са­чу­ва­ле здра­во фи­ло­ло­шко осе­ћа­ње, они сло­је­ви из ко­јих из­ра­ста, у ко­ји­ма ја­ча и раз­ви­ја се мор­фо­ло­ги­ја је­зи­ка про­сто-на­про­сто још ни­су до­шли у до­дир са ин­ди­ви­ду­а­ли­стич­ком ру­ском по­е­зи­јом, она још ни­је до­пр­ла до сво­јих чи­та­ла­ца, и мо­жда ће до­ћи до њих тек ка­да се уга­се пе­снич­ка не­бе­ска те­ла ко­ја су по­сла­ла сво­је зра­ке том уда­ље­ном и још не­до­сти­жном ци­љу.

БЕ­ЛЕ­ШКЕ О ПО­Е­ЗИ­ЈИ

Са­вре­ме­на ру­ска по­е­зи­ја ни­је па­ла с не­ба, њу је пред­ска­за­ла чи­та­ва пе­снич­ка про­шлост на­ше зе­мље. Зар Ја­зи­ко­вље­во цок­та­ње и пуц­ке­та­ње ни­је пред­ска­за­ло Па­стер­на­ка, и зар тај је­дан при­мер ни­је до­во­љан да по­ка­же ка­ко по­ет­ске ба­те­ри­је раз­го­ва­ра­ју јед­на с дру­гом, ни­ма­ло збу­ње­не рав­но­ду­шно­шћу вре­ме­на ко­је их де­ли. У по­е­зи­ји је увек рат. Са­мо у епо­си дру­штве­ног иди­о­ти­зма на­сту­па мир или при­мир­је. Ко­ре­но­во­ђе се као вој­ско­во­ђе ору­жа­ју је­дан про­тив цру­гог. Ко­ре­ни ре­чи ра­ту­ју у та­ми, оти­ма­ју­ћи је­дан дру­гом хра­ну и зе­маљ­ске со­ко­ве. Бор­ба из­ме­ђу ру­ског, тј. на­род­ског не­пи­сме­ног го­во­ра, до­ма­ће ети­мо­ло­ги­је, је­зи­ка љу­ди из на­ро­да, про­тив пи­сме­ног је­зи­ка мо­на­ха, про­тив цр­кве­но­сло­вен­ске, не­при­ја­тељ­ске, ви­зан­тиј­ске пи­сме­но­сти – ис­по­ља­ва се све до да­нас. Пр­ви ин­те­лек­ту­ал­ци би­ли су ви­зан­тиј­ски мо­на­си, они су на­мет­ну­ли је­зи­ку туђ дух и ту­ђе об­лич­је. Ка­лу­ђе­ри, тј. ин­те­лек­ту­ал­ци, и на­род увек су го­во­ри­ли у Ру­си­ји ра­зним је­зи­ци­ма. Сло­вен­шти­на Ћи­ри­ла и Ме­то­ди­ја би­ла је за сво­је вре­ме исто што но­вин­ски је­зик за на­ше вре­ме. Го­вор­ни је­зик во­ли при­ла­го­ђа­ва­ње. Од не­при­ја­тељ­ски рас­по­ло­же­них ко­ма­ди­ћа он ства­ра ле­гу­ру. Го­вор­ни је­зик увек про­на­ла­зи сред­њи, зго­дан пут. Он је из­ми­ри­тељ­ски рас­по­ло­жен пре­ма чи­та­вој исто­ри­ји је­зи­ка и од­ре­ђу­је га рас­пли­ну­та до­бро­ду­шност, тј. опор­ту­ни­зам. Пе­снич­ки го­вор ни­ка­да ни­је до­вољ­но „по­на­ро­ђен“, у ње­му се по­сле мно­го сто­ле­ћа от­кри­ва­ју ста­ри не­спо­ра­зу­ми — то је ћи­ли­бар у ко­јем зу­ји му­ва за­зи­да­на смо­лом пре мно­го-мно­го вре­ме­на, жи­во ту­ђе те­ло на­ста­вља да жи­ви у ока­ме­ње­но­сти. Све што у ру­ској по­е­зи­ји ра­ди у ко­рист ту­ђе мо­на­шке фи­ло­ло­ги­је, сва­ка ин­те­лек­ту­ал­ска фи­ло­ло­ги­ја, тј. „Ви­зан­ти­ја“, ре­ак­ци­о­нар­на је, тј. зла, но­си зло. Све што те­жи по­на­ро­ђа­ва­њу пе­снич­ког го­во­ра, тј. све што те­жи да иза­гна ка­лу­ђер­ству­ју­шчу ин­те­ли­ген­ци­ју, Ви­зан­ти­ју – до­но­си је­зи­ку са­мо до­бро, тј. дуг жи­вот, и по­ма­же му као пра­вед­ни­ку да учи­ни под­виг ка­ко би мо­гао да са­мо­стал­но жи­ви у по­ро­ди­ци дру­гих го­во­ра. Мо­гу­ћа је и са­свим су­прот­на сли­ка, ре­ци­мо да се на­род с при­род­ном те­о­кра­ти­јом, као ти­бе­тан­ски ре­ци­мо, осло­бо­ди свет­ских ту­ђин­ских за­во­је­ва­ча, као што су Ман­џур­ци. У ру­ској по­е­зи­ји су нај­ва­жни­ју ствар ра­ди­ли са­мо они рад­ни­ци ко­ји су не­по­сред­но уче­ство­ва­ли у ве­ли­ком по­на­ро­ђа­ва­њу је­зи­ка, ње­го­вој се­ку­ла­ри­за­ци­ји. То су Тре­дја­ков­ски, Ло­мо­но­сов, Ба­тју­шков, Ја­зи­ков и нај­зад Хлеб­њи­ков и Па­стер­нак.

Ре­ски­ра­ју­ћи да ис­пад­нем пре­ко­мер­но еле­мен­та­ран, да до не­мо­гућ­но­сти упро­стим пред­мет, ја бих на­сли­као не­га­ти­ван и по­зи­ти­ван пол пе­снич­ког је­зи­ка као буј­но мор­фо­ло­шко цве­та­ње и као отврд­ња­ва­ње мор­фо­ло­шке ла­ве под ко­ром сми­сла. Пе­снич­ки го­вор ја­ча мно­го­сми­са­о­ни ко­рен – лу­та­ли­цу.

Мно­жи­лац ко­ре­на је су­гла­снич­ки звук, из­ло­жи­тељ ње­го­ве жи­вот­но­сти (кла­си­чан при­мер Сме­ју­ри­ја сме­хот­но­сти Хлеб­њи­ко­ва). Реч не раз­мно­жа­ва­ју са­мо­гла­сни­ци, већ су­гла­сни­ци. Су­гла­сни­ци су се­ме и за­ло­га по­том­ства је­зи­ка.

Ума­ње­на је­зич­ка свест је од­у­ми­ра­ње осе­ћа­ња за су­гла­сни­ке.

Ру­ски стих је кр­цат су­гла­сни­ци­ма, и пуц­ке­та, и шкљо­ца, и зви­жди њи­ма. Пра­ви на­род­ни го­вор. Мо­на­шки го­вор је ли­та­ни­ја су­гла­сни­ка.

За­хва­љу­ју­ћи то­ме што је бор­ба про­тив мо­на­шке ин­те­лек­ту­ал­ске Ви­зан­ти­је на бој­ном по­љу по­е­зи­је по­сле Ја­зи­ко­ва за­глух­ну­ла и што се на том слав­ном по­при­шту ду­го ни­је по­ја­вио но­ви хе­рој, ру­ски пе­сни­ци су је­дан за дру­гим ста­ли да гу­бе слух у бу­ци је­зи­ка, по­ста­ли су на­глу­ви за за­пљу­ски­ва­ње звуч­них та­ла­са и са­мо су кроз слу­ша­ли­цу раз­ли­ко­ва­ли у шу­му лек­си­ке свој соп­стве­ни ма­ли реч­ник. При­мер: глу­во­ме стар­цу у Зло од па­ме­ти ви­чу: „Кне­же, кне­же, на­зад“ (Со­ло­губ). Ма­ли реч­ник још ни­је грех, то ни­је по­ро­чан круг. Он по­не­кад за­тва­ра оно­га ко го­во­ри пла­ме­ним обру­чом, али тај је круг знак да онај ко го­во­ри не ве­ру­је род­но­ме тлу и да не мо­же сву­да да ста­ви сво­ју но­гу. Уисти­ну, ру­ски сим­бо­ли­сти су би­ли столп­ни­ци^[1] сти­ла: на све за­јед­но не до­ла­зи ви­ше од пет сто­ти­на ре­чи – реч­ник По­ли­не­жа­ни­на. Али то су бар би­ли аске­ти, под­ви­жни­ци. Они су ста­ја­ли на сту­бо­ви­ма. Ах­ма­то­ва сто­ји на пар­ке­ту – то је већ пар­кет­ско столп­ни­че­ство. Ку­змин по­си­па пар­кет тра­вом да ли­чи на ли­ва­де (Нео­в­да­шње ве­че­ри).

Код Пу­шки­на по­сто­је два из­ра­за за но­ва­то­ре у по­е­зи­ји, је­дан је: „да у на­ма, де­ци пра­ха, бес­кри­лу же­љу про­бу­ди и опет од­ле­ти“, а дру­ги: „ка­да се Глук ве­ли­ки ја­ви и от­кри нам тај­не но­ве“. Сва­ко ко до­ве­де у ис­ку­ше­ње по­е­зи­ју сво­га је­зи­ка зву­ком и сли­ком ту­ђег је­зи­ка, би­ће при­вид­ни но­ва­тор, тј. са­бла­зни­тељ. Ни­је тач­но да у ру­ском је­зи­ку спа­ва ла­тин­ски, ни­је тач­но да у ње­му спа­ва Хе­ла­да. Са истим би се пра­вом мо­гли от­кри­ти у му­зи­ци ру­ског је­зи­ка цр­нач­ки там-та­ми и јед­но­сло­жни го­вор Ка­фа­ра. У ру­ском је­зи­ку кри­је се он и са­мо он. За ру­ско­га пе­сни­ка ни­је по­хва­ла, већ ди­рект­на увре­да ако му сти­хо­ви зву­че као ла­тин­ски. А Глук? – Ду­бо­ке, при­ма­мљи­ве тај­не? – За ру­ску пе­снич­ку суд­би­ну, ду­бо­ке, при­ма­мљи­ве Глу­ков­ске тај­не не на­ла­зе се у сан­скри­ту ни­ти у хе­ле­ни­зму, већ у до­след­ном по­све­то­вље­њу пе­снич­ког го­во­ра. – Дај­те нам вул­га­ту, не­ће­мо ла­тин­ску би­бли­ју.

Ка­да чи­там Па­стер­на­ко­ве сти­хо­ве из Бра­та мог жи­во­та, осе­ћам исту ту чи­сту ра­дост вул­гат­но­сти све­тов­ног је­зи­ка осло­бо­ђе­ног спо­ља­шњих ути­ца­ја, цр­ног сва­ко­днев­ног Лу­те­ро­вог је­зи­ка по­сле на­прег­ну­тог, иако ра­зу­мљи­вог, сви­ма, сви­ма ко­нач­но ра­зу­мљи­вог али не­по­треб­ног ла­тин­ског, за­ум­ног не­ка­да, али ко­ји је дав­но пре­стао да бу­де за­у­ман, на ве­ли­ко огор­че­ње мо­на­ха. Та­ко су се Нем­ци ра­до­ва­ли у сво­јим цре­пом по­кри­ве­ним ку­ћа­ма ка­да су пр­ви пут отва­ра­ли све­же сво­је гот­ске би­бли­је што су ми­ри­са­ле на штам­пар­ску бо­ју. Чи­та­ње Хлеб­њи­ко­ва се мо­же упо­ре­ди­ти с још ве­ли­чан­стве­ни­јим и по­уч­ни­јим при­зо­ром – ка­ко би мо­гао и мо­рао да се раз­ви­ја је­зик пра­вед­ник, нео­бре­ме­њен и нео­скр­на­вљен исто­риј­ским не­зго­да­ма и на­си­љи­ма. Го­вор Хлеб­њи­ко­ва је то­ли­ко све­то­ван, то­ли­ко вул­га­тан, као да ни­ка­да ни­су по­сто­ја­ли ни мо­на­си, ни Ви­зан­ти­ја, ни пи­сме­ност ин­те­лек­ту­а­ла­ца. То је ап­со­лут­но све­то­ван свет­ски је­зик, ко­ји је, та­кав, пр­ви пут за­зву­чао од по­сто­ја­ња ру­ске књи­жев­не пи­сме­но­сти. Ако се при­хва­ти та­кво гле­ди­ште, от­па­да по­тре­ба да се Хлеб­њи­ков сма­тра не­ка­квим ма­ђи­о­ни­ча­рем и ча­роб­ња­ком. Он је озна­чио пу­те­ве раз­вит­ка је­зи­ка, пре­ла­зне, ин­тер­вал­не, и тај исто­риј­ски не­би­ли пут ру­ске је­зич­ке суд­би­не, ко­ји се оства­рио са­мо у Хлеб­њи­ко­ву, учвр­стио се у ње­го­вом за­у­мљу, ко­је ни­је ни­шта дру­го до пре­ла­зни об­лик што ни­је ус­пео да се по­кри­је ко­ром сми­сла је­зи­ка ко­ји се пра­вил­но и пра­вед­но раз­ви­ја.

По­сле Хлеб­њи­ко­ва и Па­стер­на­ка ру­ска по­е­зи­ја по­но­во из­ла­зи на отво­ре­но мо­ре, и мно­ги од стал­них пут­ни­ка мо­ра­ће да се опро­сте с ње­ним бро­дом. Ја их већ ви­дим с ко­фе­ри­ма, ка­ко сто­је по­ред ле­стви­ца пре­ба­че­них на оба­лу. За­то је та­ко драг сва­ки но­ви пут­ник ко­ји је сту­пио на па­лу­бу упра­во у том тре­нут­ку!

Ка­да се ја­вио Фет, ру­ску по­е­зи­ју је уз­не­ми­ри­ло:

Њи­ха­ње и сре­бро са­њи­вог по­то­ка,

а, од­ла­зе­ћи, Фет је ре­као:

и бук­те­ћом со­ли ре­чи што не тру­ле.

Та бук­те­ћа со не­ка­квих ре­чи, тај зви­ждук, шкљо­ца­ње, шу­шта­ње, се­ва­ње, пљу­ска­ње, пу­но­ћа зву­ка, пу­но­ћа жи­во­та, про­лећ­на по­пла­ва сли­ка и осе­ћа­ња ожи­ве­ли су с не­чу­ве­ном сна­гом у Па­стер­на­ко­вој по­е­зи­ји. Пред на­ма је зна­чај­на, па­три­јар­хал­на по­ја­ва ру­ске по­е­зи­је Фе­та.

Ве­ли­чан­стве­на до­ма­ћа ру­ска по­е­зи­ја Па­стер­на­ко­ва већ је ста­ро­мод­на. Она је без­у­ку­сна за­то што је бе­смрт­на; она је без сти­ла за­то што се гу­ши од ба­нал­но­сти кла­сич­но оду­ше­вље­ног сла­ву­ја. Да, Па­стер­на­ко­ва по­е­зи­ја је пра­во би­гли­са­ње, ди­рект­на по­сле­ди­ца из­у­зет­ног фи­зи­о­ло­шког устрој­ства гр­ла, та­кво исто ро­дов­ско обе­леж­је као што је до­би­ја­ње пер­ја, као што је птич­ја ћу­ба.

То је стр­мо из­ли­вен звизд,

То је су­дар две сан­те ко­је но­си олу­ја,

То је ноћ ко­ја је за­ле­ди­ла лист,

То је дво­бој два сла­ву­ја.

Чи­та­ти Па­стер­на­ко­ве сти­хо­ве – зна­чи про­чи­сти­ти гр­ло, осве­жи­ти ди­са­ње, об­но­ви­ти плу­ћа: та­кви сти­хо­ви мо­ра­ју да ле­че од ту­бер­ку­ло­зе. Ми не­ма­мо ви­ше здра­ве по­е­зи­је. То је као ку­мис^[2] по­сле аме­рич­ког мле­ка.

Па­стер­на­ко­ва књи­га Брат мој жи­вот из­гле­да ми као збор­ник див­них ве­жби за ди­са­ње: сва­ки пут глас се по­ста­вља на нов на­чин, сва­ки пут се дру­га­чи­је ре­гу­ли­ше сна­жни апа­рат за ди­са­ње.

Па­стер­нак има син­так­су са­мо­у­ве­ре­ног са­бе­сед­ни­ка ко­ји ва­тре­но и уз­бу­ђе­но не­што до­ка­зу­је, а шта до­ка­зу­је?

У мо­чва­ри чу ли аро­ни­ка

Ми­ло­сти­њу да тра­жи?

За­луд ди­ше ноћ без сли­ка

Тру­леж тро­па што је вла­жи.

Та­ко се, ма­шу­ћи ру­ка­ма, мр­мља­ју­ћи, пле­те по­е­зи­ја, по­ср­ћу­ћи, вр­то­гла­ве­ћи, бла­же­но по­лу­де­ла, а ипак је­ди­на тре­зве­на, је­ди­на ко­ја се про­бу­ди­ла из све­га што је у све­ту.

На­рав­но, ка­да су Хер­цен и Огар­јов ста­ја­ли као де­ча­ци на Птич­јим бр­ди­ма, осе­ћа­ли су фи­зи­о­ло­шко све­то оду­ше­вље­ње за про­стор и птич­ји лет. Па­стер­на­ко­ва по­е­зи­ја нам је при­ча­ла о тим тре­ну­ци­ма: то је бли­ста­ва Ни­ке пре­не­се­на с Акро­по­ља на Врап­чја бр­да.

(Осип Мандељштам, Шум времена, превод: Милица Николић, Просвета, Београд 1962, 249–252, 261–266)

---

^[1] Уса­мље­ни­ци ко­ји су се за­ве­то­ва­ли да ће око­ва­ни ста­ја­ти мо­ле­ћи се на сту­бу. (Прим. прев.)

^[2] Пи­ће од пре­вре­лог ко­би­љег мле­ка. (Прим. прев.)