КОШАРА / Миленко Д. ЈОВАНОВИЋ

Зима бану на Балкан након варљивог пролећа
Пролећа kоје нехте да се одржи на ногама и обећа
Топлину око срца. Срца? Шта беше то?
Пуноћа ноћних мора, ил велика рупчага у грудима,
Kако би рекао Мишо. Бану,
Kо јастреб стреловито, и стресе са перја
Леденог тренутка со, стресе
На наш, умољчен мувама Јејтсовим, јеловни сто
Пре него речима давасмо наду, пре него
Олујни ветар нас у небо узнесе.
*
Траје ли она хиљаду година или нешто више
Зима незадовољства – у овом скученом кутку
Где успавано сунце никако да се расани
И глеђ са очију сперу топле кише…
Без сумње, траје. Хиљаду и… више
У тепсију, под звездама кад врача и гата
Песник и историк у пару, присећају се рата
Ког преживеше – у рову ил апсани
Где сок особити се просу, обилније но у Кани
*

Та игла невидљива што срце и мозак пробада
Непрестанце, кад осећај и мисао цркава
Ко жедна стока која се обада…
И наше сада жеже; а свет овострани
Неумерено – за ово доба године – шета
Између тривијалног позоришта и Мега-Маркета
И бежи од Бога, у кривњи уплашен
Да му рачун банковни не буде угашен
*
Да ли си да ли си јеси ли скоро
Док си дириговао тим лоповским хором
Осетио што?
Јер, праворечено, на небу и нема звезда
Тог големог камења у које се куну песници лирски
Осетио да нема плаветнила, мртав озон
Кад си дириговао и шеткао се ошишан са својом козом
И твоја рука плесала око њеног струка
Весниче новог доба
*
Или то беше само генерална проба
На даскама које живот значе
Брате мој, мој бедни јуначе
Новог посрнулог, у безнађе, доба
*
Проба генералка, а кад ће,
кад премијера посрнућа?
Или то песник само бунца, трућа
Док пчеле уредно слажу мед у саће

Ништа је, изгледа, реч топла и блага
Спрам ојађеног тренутка похлепе
На којег се муве у несвести лепе
Још уста није отворио, а већ слага
Профитер, далеко му лепа кућа!
*
Уморио се свет, доврага
Изгледа, љубав одгурнуту лактом
Ту кошару градити наново – прека је потреба
Ал не од пластикостакластогчелика
Градити ручно на пустој ледини
Од божанског блата и врбовог прућа
Човек с човеком ако се уједини…
*
Дајте, о дајте ваздуха детету, духовне комоције
Брижност – та нова наука
Заспале нека нас пробуди
И спасе од сувог плача и немог јаука
Будимо људи будимо људи будимо људи
На земљи – нежном балону што лебди
Пустињом стерилном етера
Мозак јест труо, ал јоште емоције
Вапију са дна срца… et cetera

Децембар, 2010.
Лабудово брдо

____________________________

G-dine Miroslave, Vasu verziju antologije OPALO LISCE shvatio sam da ste u svojoj strogosti i htenju da pesnicke stvari drugih i sebe samog odbacite u korist jedne strozije selekcije koja je na vidiku. Zato sam u svom poslednjem javljanju rekao da je „dobro sto me tamo nema“, tako sam otprilike reagovao, i tako shvatio da OPALO LISCE ide u kantu za smece, tj. na djubriste. Ne osporavam niciji individualni pristup pesnistvu, mada u LISCU ima stvari koje bi mogle ostati na zimzelenoj grani. Sad, da kazem hvala za objavljen moj tekst u Vasoj elektronskoj verziji. ( Da li to neko uopste cita?) Na kraju, da Vas „nagradim“ jednim mojim davnasnjim tekstom objavljenim u Knjizevnom listu P.Cvetkovica. Srdacan pozdrav, Milenko.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s