ЗАПИШИ ТО, РАЈКО ( ТРИБИНА ФРАНЦУСКА 7)

Рајко Петров Ного

РАДОВАНОВ ГАМБИТ

Радован Караџић

Када су на телевизији показали неколике фотографије Радована Караџића, брадатог, и у Драгана Дабића закрабуљеног, одмах сам својим рекао да нема сумње да је то он. Знам тај карактеристичан покрет којим из кичме, из крста, истура једну ногу напред, тај начин на који држи испошћено тело.

Његова ме је мршавост вратила у оне године када смо у средњошколском дому на Бјелавама, Нушићева 2, са 14 година пристигли у Сарајево, он из Никшића, ја из Невесиња, да на том брду некадашње јеврејске сиротиње – јер Јевреја је након великог рата и усташког погрома у Сарајеву од 10.000 душа остало свега 1.000 – трошимо последње дечачке и прве младићке дане, сиромашки, али и младалачки бодро. Дом медицинске школе на Бјелавама беше нека врста гета. Двориште ограђено високим даскама одвајало нас је од улице, а са унутрашње стране, поред игралишта, шириле су се ледине и шљивици. Ми смо били ту, а Град је био оно доле… Од града смо у почетку знали само оно што је било поред пута – од дома до школе и натраг… Ту смо се ми делили на домце и вањске… Вањски су били сви који нису у дому, а нарочито јалија са Бјелава, која није пропуштала прилику да нам се изругује како се облачимо, како фудбал играмо, како свак наречјем свога краја говори… Говор свакога краја из кога смо долазили био је лепши и правилнији од њиховог, махалског… У игри је било туче и крљања, а једном–двапут годишње, увек неким драстичним поводом – претуку неке наше који су изашли с девојкама, опколе, па оплету, чак и ланцем са бицикла – збивало се нешто што је личило на прави мали линч. Од неколицине тих пуваџија – једна крупна набилдована мрцина дизала је тегове, други, опет, жут и вижљаст, скакао је ванредно ласту на Бентбаши са стрме и високе литице у плитку Миљацку, те још пет–шест оваквих и онаквих уличара – заклопио би се круг. Све што се у дому затекло поврвило би тамо: женско, мушко, мало, велико, жгољаво, грбаво, чакарасто, оно што је до тог трена гледало само преда се, и што је пишало пода се, све је то у неком колективном бесу и хистерији тукло, пљувало, гребало силеџије које су први пут изгледале уплашено и јадно… Онај што је у Миљацку онако скакао, сада је своју чувену ласту извео кроз једину приземну уску рупу на тарабама, згулив кожу на глави и прсима, сасвим. Не знам како би се овај линч окончао да комшија, чија је кућа била уз ограду, није отворио капију… Радован и ја у том колективном заносу нисмо учествовали. Затекли смо се на прозору и све ово одозго, из птичје перспективе гледали, и саучеснички се згледали…

Тога сам се сетио док цела планета, ево, линчује Радована… Хоће једног за све да разапну, а разапињући цео војни и политички врх обе српске државе, разапињу све нас… И томе краја нема.

Наше дружење у томе дому било је спорадично и површно. Са тим високим и као грана мршавим младићем зближићу се више кад почне да објављује, а тада смо већ били, он на медицинском, а ја на филозофском факултету. У његовој раној поезији било је нечег бунтовнички несређеног, магличастог. Он је покренуо шапирографисани лист Поноћник, који је углавном сам пунио. Отуда је међу нама остао тај надимак, Поноћник; имао је обрнут биоритам, пред зору би био најсвежији…

Радован се први оженио, први добио децу, први отишао у свет, у Америку. Имао је сталну адресу, упоришну тачку, породицу, а с тим и обавезе… Песничка братија могла га је у по дана, у по ноћи позвати; у свакојаким кризама био нам је од велике користи… Његова благородност долазила је од кућног васпитања. Родом из Петњице – где је чок и Вука Стеф. Караџића, Баја Пивљанина и Шуја Караџића. Епско наслеђе и колективна меморија нису били без утицаја на овога човека. Он је умео да прими поруке из прошлости… Студирање медицине, а истовремено и бављење књижевношћу, моделовало је једну сложену личност: чезнуо је да споји и повеже психоанализу и нашу народну књижевност, да напише дисертацију која би се упоредно бавила овим фундаменталним питањем… За разлику од оног што се о Радовану мисли и злонамерно пише, он није био ни једноумац, ни вехементни динарац… Његови родитељи су сишли са дурмиторских висина у Никшић, његов отац Вуко свирао је у гајде и двојенице, ванредно, његова мајка Јованка била је лепотица, Радован је стасом и држањем на њу. Долазио сам у њихову кућу и осећао патријархални мир над којим су бдела два свеца: Свети Арханђел Михаило, крсна слава Караџића, и Свети Василије Острошки, слава му и милост, онај запречити Херцеговац, кога су чак и Црногорци морали да прихвате за свеца, а коме се Радован увек, кад год клоне, враћао да га ободри. Острог је, ко не зна, близу Никшића…

Уљудност је красила овога човека. Он није, како су опскуранти распевали, никакав гусларски тип, мада гуслати уме. Он је урбанији од многих који се за урбане издају. Тачно значење речи урбаност управо је уљудност… Уљудан човек се од других, између осталог, разликује по зазору с којим о недоличном говори. Такав, благ и благородан, у нашој генерацији која је неговала грубости, Радован се некима чинио да је без темперамента, расквашен, проливен… Како је време пролазило, многи су се уверили да је у најважнијим, граничним приликама био несаломив, а да смо сви ми били расквашенији од њега…

Радован Караџић из мога и његовога детињства, младићства, па и зрелости, није онај у кога ће израсти у времену убрзане историје. У растуреном Брозовом салашу, међу недораслим, случајним људима, клонираним у комитетским ретортама, у нашем државотворном забораву, он се усправљао и сазревао у истинског вођу на кога се, баш зато, устремило и кусо и репато… Ко је могао и помислити да ће артифицијелни, суптилни песник Памтивека, и казаматски горке Црне бајке, израсти у случај који је, како је на суђењу у Хагу и рекао, постао случај целога света… Године 1992, осећајући у какву тарапану јездимо, сакупио сам и изабрао Радованове песме и под насловом Словенски гостпечатали смо их у Српској књижевној задрузи. Злу не требало…

И Радован и ја волимо што је наша студентска побуна пропала, и што смо остали без заблуде о социјализму с људским ликом. И што нас је пораз спасао за књижевност. И што, након Брозовог мандаринског говора, у козарачком колу нисмо заиграли. И што смо јасно видели да свет наших очева није и наш свет.

Младобосанци – са једне стране Принцип и другови, са друге Андрић, Перо Слијепчевић, Митриновић и Милош Видаковић – југословенски националисти и анархисти, а у литератури декаденти и модернисти, били су наши оријентири, наше путовође напредовања у прошлост… Ништа се није могло у том згужваном свету разабрати без копче са дедовима. Дедовима, који су прешли Албанију, у голготи и васкрсу Србије, онима који су полетели, а многи и пали, као анђели… Зашто је копча са прецима толико важна? Зато што нам из прошлости у видокругу остају само најбољи узори, али и најгори прекори… Да не залутамо…

Године 1982. коначно сам, срећом, пребродио Дрину… У повременим доласцима у Сарајево, наслушао сам се како се ја тамо, у Београду, нећу обикнути. Недостајаће ми, веле, брдо, вода, клима, а биће ми и досадно, окруженом само Србима… Вратићеш се ти, говорили су… Нећу се вратити. Ни на тенку. Да је досадно само са Србима, досадно је. Али смирује живце, говорио сам. Можда се злочинац и враћа на место злочина, али песник на место свога понижења, никагда

Радован се у Сарајево лепо уклопио. Био је цењен психијатар, имао је бирану клијентелу, одлично је водио тзв. групну терапију, био је лекар и у једном сарајевском фудбалском клубу, лепо се писало о његовој поезији, деца су расла, његова Љиља текла је лекарску каријеру, па ипак, ипак, нека зебња му није дала мира… Једно време био је прешао у Београд, али на такав крупан корак није била спремна и породица. Шта се све збило у међувремену, о томе би се могао написати роман. И написан је. Нека читалац узме РадовановуЧудесну хронику ноћи. Боље му је да ту сјајну књигу прочита него моје парафразе…

Радовану сам могао рећи све, и говорио сам, често начином најгрубљим. Он би се смешкао и понекад рекао: зло говече, јуне довијека… Једанпут, сад не знам због чега, притерам га уза зид и кажем: Јеси ли ти нормалан? А он ми прибрано вели: Боже, Рајко, да сам нормалан, одавно бих полудио… И други пут, када сам му почео да сипам со на рану због крупног кадровског промашаја, резигнирано, скољен свакодневним страхотама, тихо ме је опоменуо: Има јутара када не знам да ли да се обријем или да се убијем… То сада звучи као доскочица, неко опште место, а онда је било језом пуњено…

Седимо тако код њега на Палама до пред зору Црнчевић, Капор, Ђого, Тохољ, а с нама и један што је залутао, па када сам Радовану рекао да ми потражи ципеле које сам загубио, тај падобранац ће прекорно да ми пребаци – зар да мипредседник тражи ципеле… Оладио сам га, рекав да председник са мојим ципелама нема ништа, ципеле тражи Поноћник… А када се, опет, песник Тодор Дутина пожалио Радовану да су му наши скинули и однели врата са стана, Радован му је, смешкајући се, рекао да су врата, из аспекта председника републике, ипак у српским рукама… Када бих својом насртљивошћу сасвим претерао, Караџић би за мене срезао формулу: Ного, кад си пијан безобразан си, кад си трезан, досадан си…

Радованов СДС у почетку није био странка. Био је то покрет. Кустурица је причао да му је све постало јасно када је након првих избора срео Драгана Драгића, Романијца, уз то једног од директора Шипада, који је, као директор, наравно, био у реформистима, па га питао шта мисли о исходу гласања, а овај му казао како је од куће кренуо као дисциплиновани реформиста, а да је, са гласачким листићем, сама рука отишла у СДС! Први демократски избори у Босни, и то је опште место, били су попис становништва по вери и нацији, ако не рачунамо нешто Југословена које је време новије историје оставило на цедилу…

Предолимпијско и олимпијско Сарајево грцало је у некој атавистичкој срећи која није слутила на добро. Читав свет се у Сарајеву, и на планети, делио на рају ипапане. Ко није био рођени Сарајлија, или приправник за рођеног, ко није умекшавао ч, или бар симулирао, тај је с проклетством на свет пао, и није му требало веће несреће од те, боље би било да се није ни родио. Уз Олимпијаду, у неком башчаршијском ћумезу, наплатили су Кирку Дагласу неки бућкуриш хиљаду пута скупље, и фалили се као су заврнули папана… Рођене и прирођене Сарајлије биле су ухватиле бога за браду и мирно су, пред старом православном црквом, пуцале у српског свата… Спржише голобраде, ненаоружане војнике до јуче заједничке војске у Добровољачкој улици, испред Скендерије, у центру Сарајева, а у Тузли, на Тузланској малти, погром војника, који су се мирно и по договору повлачили, директно је преносила локална телевизија. На крају преноса, као после каквог добро обављеног посла, они што су те страхоте сликали, пожелели су, онако знојни, да попију коју пиву… Па Сијековац, па Братунац, па Кравица и Скелани, Босански Брод… Док се редом како су се збивали не објективизују и не про-це-су-и-ра-ју ови бројни рани радови злочинаца, није најлогичније питати о Сребреници.

А тек Сарајево, опседнуто споља, блиндирано изнутра… Када је крваво коло почело, Сарајево је за ноћ и дан изнутра слупано и опљачкано. Свака је четврт имала свога силеџију који је ту ведрио и облачио. Главни шефови локалних банди били су на диспозицији врховном бабу… Не постоје у Босни само паралелне историје, већ и паралелне перцепције: свака ствар се види на најмање три, углавном супротстављена начина…

Прочитао сам петнаестак књига о ратном Сарајеву, а овде ћу се присетити само једног поглавља из књиге Манојла Чалије Сарајевска проклета чаршија. Уклопљен у рају, говорило се да ће да наследи Церара на коњу са хватаљкама, Чалија је касније докторирао и био на високоме месту. Остао је у Сарајеву, а временом је остао и без радне обавезе, па су га почели слати на копање ровова, не би ли Невесињац од српског метка погинуо… Али ни то није било најстрашније… Становао је на Бистрику, а тамо је бог и батина био Мушан Топаловић Цацо и његова по злу чувена Десета лахка. То је онај Цацо што је Србима пунио јаму Казани… Толика и таква непочинства опила су Цацу, па је помислио да је масовним злочинима себи места ухватио и код Алаха и код Алије. Беше се до непослушности осилио и осамосталио. Чинило му се да може са Алијом на равној нози да разговара. Али отуда је неумитно стигаокатул-ферман. Када су обавили најпрљавије послове, криминалце је ваљало брзо посмицати, а онда од тзв. међународне заједнице тражити да и она тако уради са Младићем и Караџићем, Алија је мислио да је толико сугестиван да ће странци поверовати како су Ратко и Радован пандан Цаци, Ћели, Јуки… Неко је, изгледа, Мушану јавио шта му се спрема, и он је са браћом и рођацима поставио заседе. Алијину казнену експедицију хватао је у таласима и клао. У своје двориште, које је било опкољено са свих страна високим зградама, извео је и у круг поредао све станаре – старе, болесне, жене, децу, међу њима и Чалију – и наредио да отворених очију гледају шта ће ухваћеним полицајцима радити… Ко затвори очи, окрене главу, почне да повраћа или да пада у несвијест, такве ћу прве заклати, вели… И онда је ритуално, док су ухваћене његови држали – јер том је музиканту у некој тучи једна рука пре рата остала укочена – другом руком клао. Као што се брави кољу за курбана. А после сваког клања прилазиле су девојке са пешкирима, лаворима и бокалима воде; да се њихов витез опере после богоугодно принесене жртве… Када су га најзад ухватили, у затвору су га, кажу, живога одерали. Након смрти, тело су бацили где га нико наћи неће… И ту није крај. Када је улема проценила да би било корисно, у табут су ставили ко зна чије тело, а можда и студено камење, и након џеназе, међу главне шехиде у гробљу на Ковачима узвисили Мушана Топаловића Цацу… Погодите који је песник написао песму „Џеназа Мушана Топаловића Цаце“.

Ова накнадна фараонизација зликовца, превазилази ли Андрићеву имагинацију?

Да, Сарајево је било опседнуто с брда, блиндирано изнутра. Али и иза брда била су друга брда, са којих се стезао прстен Алијине војске… Свак је свакога, где је и како могао, опкољавао и опседао. Зато, можда, и није питање што је Сарајево било опседнуто, већ зашто није узето…

Каква су непочинства над сарајевским Србима учињена, о томе ће се деценијама писати, јер све ће изаћи на видело и ништа се неће моћи сакрити. Ужаси малих разлика, топли балкански злочини, исти језик на коме се дубоко не разумемо… Јауци сарајевских жртава прогањаће поколења овога града и они неће наћи мира док о томе до краја не проговоре… Увек страшну правду извојују мртви… Када је Владимир Кецмановић у свој роман Топ је био вреоувео тенк који ноћу патролира Сарајевом и пуца, како-кад, на брдо, али и на своје у граду, узбунило се и узбудило у Београду све што беееоградски, другосрбијански збори, и покушало да деконтаминира младога писца, а ево сада, на суђењу Караџићу, сијасет својеручно потписаних докумената муслиманске војске о силном наоружању, и о безброју војника, и о свакојаким утврђењима, и необичним зградама са којих се из Сарајева пуцало, пуцало… Ти холографи, потписани властитом руком муслиманских официра, чине већ мозаичку и запањујућу, холограмску, тродимензионалну, застрашујућу сликуграда-жртве… Сарајево је у рату било реком Миљацком подељен град, и било би боље да је тако и остало. Али шта вреди, писао је Момо Капор, кад нас у Дејтону убише пенкалом

Радован Караџић, знам то из близине, у почетку није имао ентузијазма – а било је снаге – да се рат заврши у првоме снегу… Како, говорио је, па до јуче смо живели као комшије и пријатељи… (Сећам се да ми је са узбуђењем препричавао разговор са Адилом Зулфикарпашићем. Био је изненађен реакцијом овога човека који је дуго живео у Европи, а Радован му је говорио да би се ваљало из стотину разлога мирно раздвојити и живети једни поред других. Па нека наши потомци, ако нађу разлога, живе опет заједно… То не долази у обзир, узвикнуо је Зулфикарпашић. Па и ви и ја знамо да смо ми имела – и зими зелен паразит на дрвету – на вашем стаблу… Стабло је, ево, све сувље, а имела све зеленија.) Када су на брда својим рођацима многи сарајевски Срби избегли, а Сарајево, по географској нужности, остало у српском окружењу, знам да Радован није имао воље да град узме и подели. Рачунао је на разборитост, на Кутиљеров план, а занемарио фанатизам муслиманског вође који је био спреман да ратује до последњег муслимана, а онда и себе да катапултира у врх те фанатичне замисли… Религиозни фанатици су можда занимљиви за књижевност, и у приватном животу, али као вође у рату, мрак и сове…

Најтеже нам је падало размимоилажење између Младића и Караџића. Ратко Младић, мој земљак из Калиновика, човек храбар, ванредног војног дара, и Радован Караџић, мој пријатељ из детињства… Понекад сам, бар што се Радована тиче, покушавао да будем селотејп… Упозоравао сам Радована да није Младић оно што он мисли и као психијатар види и што као песник призире и као човек од власти надзире, већ мора да уобзири и Младићеву харизму, коју је овај имао не само код нашег народа и војника, већ и код противника, домаћих и страних… Са Младићем сам био ћутљив. Младић ме потапше по рамену и каже: Пешовац – Младић је знао мога оца Петра, Пеша – немој ти да страхујеш за свога пријатеља. Неће њему од Младића длака с главе фалити… Сећам се да их је Добрица Ћосић, у једном од својих писама, призивајући сличан случај из историје, на време опоменуо: ако се данас разиђете, сутра ћете висити заједно…

Уз рат ми је један владика, у чијој је милости Радован тада био, објаснио откуда толика мржња на овога човека, и страна и домаћа… Причао му је Грк, високи амерички дипломата, да у преговорима са Радованом често остају надиграни. Човек је прозорљив, има неку насмешену, доброћудну супериорност, зна своју историју, и наше намере. Увек има два–три потеза унапред; прво жртвује пешака, крене у напад, онда неочекивано заокрене, а заокретом збуни и своје… Ја то зовем Радованов гамбит, каже Грк…

Да ис­при­чам и ка­ко сам по­се­тио Ра­до­ва­на у бе­о­град­ском за­тво­ру 29. ју­ла 2008. го­ди­не, дан пре не­го што ће га из­ру­чи­ти. Ка­да сам ра­за­брао да по­ро­ди­цу са Па­ла не­ће пу­сти­ти да га по­се­ти, за­мо­лио сам Ра­до­ва­но­вог бра­та Лу­ку да при­пи­та ко­га већ тре­ба да ли бих га мо­жда мо­гао по­се­ти­ти. Лу­ка ми уве­че ја­вља да се су­тра пре под­не спре­мим за по­се­ту. По­ми­шљам да ће Ра­до­ва­на ту ноћ од­ве­сти, па се они што по­се­те одо­бра­ва­ју ци­нич­но ша­ле… Го­во­рим сво­јој Љи­љи да знам, ако ме пу­сте, ко­ја ће би­ти пр­ва Ра­до­ва­но­ва ре­че­ни­ца, и из­го­ва­рам је… А не, не­ће, ка­же она, Ра­до­ван је при­сто­јан чо­век… При­сто­јан је са ва­ма, што би био са мном… Про­ла­зим кроз ла­ку там­нич­ку про­це­ду­ру, по­ма­же ми је­дан од Ра­до­ва­но­вих адво­ка­та, Го­ран Пе­тро­ни­је­вић, и ми­слим ка­ко је бед­на мо­ја би­о­гра­фи­ја – ни јед­ног је­ди­ног да­на ни­сам про­вео у за­тво­ру… Сви слу­жбе­ни­ци су љу­ба­зни. По­гре­ши­ли смо улаз за по­се­те, Го­ран ме по инер­ци­ји по­вео на слу­жбе­ни, али ме ни­су вра­ти­ли; сви као да су за не­што кри­ви, сви као да нам се из­ви­ња­ва­ју… Же­на у по­ли­циј­ској уни­фор­ми ка­же ми да при­че­кам, Ра­до­ван има не­ког у по­се­ти. Че­кам и хо­дам. До­био сам ску­пих 15 ми­ну­та, ва­ља да се кон­цен­три­шем на нај­ва­жни­је. Од ка­да га ни­сам ви­део, и кад ћу га опет ви­де­ти… Же­на у уни­фор­ми ми ка­же да мо­гу да уђем. На вра­ти­ма ме до­че­ку­је ви­сок, штр­кљаст, из­бри­јан, под­ши­шан, под­мла­ђен Ра­до­ван, ско­ро као из сту­дент­ских да­на, са­мо што му је густ пр­шић по­па­дао по ко­си. По­здра­ви­смо се, а он­да се он по­из­ма­че да ме осмо­три, и ре­че ону ре­че­ни­цу ко­ју сам ре­као да ће ре­ћи: Што си оста­рио, Но­го? По­ди­гох ма­ји­цу, ле­то је, да ис­под ма­ји­це ви­ди ду­ги рез од опе­ра­ци­је пу­шач­ких но­гу. Шта је то, ус­пла­хи­ре­но пи­та. То је оно што се ти ову­да го­ди­на­ма ски­таш, а не ле­чиш при­ја­те­ља… Се­ди­мо је­дан пре­ко пу­та дру­го­га за ду­гим сто­лом са још ду­жим клу­па­ма, на кра­ју клу­па се­ди по је­дан по­ли­ца­јац; сне­би­ва­ју се љу­ди, и њи­ма не­при­јат­но… Из­бе­га­вао сам сва ме­ста где бих вас мо­гао сре­сти. Јед­ном код Бран­ко­вог мо­ста при­ђе ми тај и тај, ко­ји је са на­ма на Ади играо фуд­бал, да ме пи­та за не­ку ули­цу. На­ту­кох ше­шир ду­бље и на­шти­мах глас: Не знам, ни­сам одав­де, ка­жем… Та­ко је бо­ље, тај ни­је са на­ма, ве­лим, ко зна шта би с тим да те пре­по­знао… Све што смо да­ље при­ча­ли, мо­ра да је оној дво­ји­ци по­ли­ца­ја­ца, а и они­ма ко­ји су сни­ма­ли, зву­ча­ло нео­в­да­шње. Нај­пре сам му ре­као шта ми­слим о ро­ма­ну Чу­де­сна хро­ни­ка но­ћи. А ми­слим да је изврстан, на­ро­чи­то дру­ги де­о… Он­да он при­ча ка­ко је у ње­му од­јек­ну­ло оно што сам о две­сто­го­ди­шњи­ци Ка­ра­ђор­ђе­вог устан­ка на Сре­те­ње Го­спод­ње клик­нуо из Ма­ри­ће­ви­ћа ја­ру­ге, а што је и у они­ма ко­ји су то слу­ша­ли у та­ла­си­ма од­је­ки­ва­ло:

Ваљало би овдје, у Марићевића јарузи – одакле је Карађорђе кренуо на подвижнички, жртвени и трагически пут до Радовањског луга – данас, на Сретење Господње, кратко и јасно зборити.

Савремене планетарне дахије, и ове наше локалне потурице, у постдејтонској и постмодерној ревизији, али и производњи историје, ничим се другим не баве до сјечом кнезова:

 

Једног кнеза преварит можете,

Једног посјећ, а два ће утећи.

Ту двојицу што су утекли народ је препознао и својијем крилом закрилио. Није народ, како нови усрећитељи говоре, њихов тaлац. Народ им је јатак. Да је друкчије, до сада би их на превару ухватили и посјекли:

 

Ко ће љута змаја преварити,

Ко ли њега спаваћива наћи?

Док слушамо Вишњићеве стихове о Карађорђу, не можемо а да не помишљамо и на неке данашње бјегунце. То је у поезији законито.

У Вишњићевом, а онда и у Његошевом стиху, који је, како Иво Андрић каже, калуп за српску осјећајност, усековане главе предака обреле су се и оживјеле на новим раменима:

Диже  народ, крсти земљу, а вараварске ланце сруши,

из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.

У Хагу, у том за Србе Хаду, та устаничка историја тешко је оклеветана. Хашка инверзивна ревизија наше новије историје очигледнија је од Орвелове негативне утопије. Милосрдни, анђеоски прилози бешчашћа нових варвара 78 ноћи и 78 дана учинили су од Срба анахронизам. За лоботомирани свијет застрашујући, а за нас узвишени анахронизам.

Поезија, она највећа – Хомерова, Дантеова и Шекспирова, Вишњићева и Његошева – ондашња и данашња, од анахронизма, од тих забуна у времену, и живи. Живи као непресушна свјежина по којој се народи препознају.

Када би данас, на Сретење Господње, двјеста година од дана када је овдје зачета слобода, Карађорђе Петровић по други пут у Марићевића јаругу бануо, многи би се званичници којекуде разбјежали. А они који су се Филипу Вишњићу, том слијепом видиоцу буне одазвали – имали би сучим пред Вожда изаћи:

Из нових фресака стара туга веје,

Није све пропало кад пропало све је.

(Тада ми је на ручку пришао неко из протокола и питао да ли имам копију тога што сам говорио, интересује се председник… Који председник, питам. Живковић, каже… Чега је он председник, питам. И откуд му нагла склоност за књижевност… Звоне телефони, питају ме јесам ли ухапшен… Био бих, кажем, да има ко да ме ухапси… Домало, ево другог поклисара; то што сам говорио тражи Манојло Вукотић за Новости, које то сутра објављују у целости. Био је директан, чак сателитски пренос прославе; док су се снашли, ја сам им своју реч протурио кроз ноге. Тако је то са кратким формама… Чујем да од тада траже на увид шта ће награђени песник који се одазвао Филипу Вишњићу да говори…)

Радован прича да се све ово време, док се скривао, припремао за суђење. И стварно, делује као да је одахнуо. Сад је у чистој позицији. Нада се да ће најзад породицу оставити на миру. И пријатеље. А да ће он са тог тамо микрофона и судијама и свету, као пред Богом, рећи истину. Помиње да је у оном лап-топу који су му узели имао читаву хронологију догађаја, концепт одбране. Али има то и у глави… Немаш ваљда илузија о исходу, кажем… Ако тамо буде с од суђења и п од правде, могло би бити свашта. А што се мог живота тиче, ја сам га одавно прегорео. Могао сам сто пута погинути. Могао сам бедно, понижавајуће умирати. Све је ово мени приде. Ја мене уопште не занимам. Занима ме да колико год могу служим истини и оклеветаном народу… Уосталом, шта ми на крају могу? Могу ме само вратити писању! Ја знам шта су затворске концентрације и шта је згуснуто време…

Одахнуо сам када је изговорио да му ништа не могу. Да га само могу вратити писању… И помислио како је, унаточ свему, бити песник, писац, ствар повлашћена, спасоносна…

Моли ме да Луки даднем своје нове књиге. Помиње и књиге пријатеља… Шта ће ти књиге. Тебе ће тамо затрпати, удавити папирима… Немаш ти појма, каже, како се одмарам кад са тих папира пређем на лепу књижевност… Кажем да сам Луки већ дао књиге. У једној сам ти обележио песму која се тебе тиче. Прочитај, кад стигнеш, само њу… Знаш ли је напамет… Знам… Би ли ми је рекао? Погледујем у сат, па у полицајце, они рукама показују да наставим. Прошло је не 15 већ 30 минута. Говорим му „Тајну вечеру“… Видим како му се очи осенише…

Кажем да ћу увече на митингу говорити и питам има ли шта да поручи. Има. Да поздравим све, а нарочито оне који га знају као Драгана Дабића. Моли да га разумеју што им се није могао рећи, али да буду сигурни да је он исти онакав каквим су га упознали… Док се растајемо, један полицајац устаје и, кад је затворио врата, каже ми: Не знам како ћете ово разумети, и молим да ми не замерите, али ја се осећам повлашћеним што сам, макар и овако, вашем разговору присуствовао… Нисам изненађен и није ми први пут да видим тихи учинак Радованове радијације…

У коментарима моје посете Радовану један је био узорит. Каже наш министар, како је Караџићу требало дозволити само посете породице – ужу породицу нису ни пустили – а тамо је, вели, била променада… Ако изузмемо Косту Чавошког, правног саветника породице, и Бату Иванишевића, који је већ био укључен у тим одбране, остаје да сам та променада био ја. У једном интервјуу кратко сам том, иначе способном, министру одговорио: Он може – и нека може – у читуљи на пола стране сарајевског Ослобођења да испрати на ахирет свог предсједника А. И. А када ја у затвору посетим свог председника, песника, психијатра и пријатеља, са којим другујем 50 година, онда је то променада…

На митингу против хапшења Радована Караџића 29. јула 2008. године, пред великом масом узнемиреног света, рекао сам:

Када сам оно 2004. године на Сретење Господње, за двјеста година Карађорђевог устанка, у Орашцу обновио стих из Буне на дахије слијепог а видовитог Филипа Вишњића о сјечи кнезова – једног кнеза преварит можете / једног посјећ, а два ће утећи – и рекао да та двојица још увијек бјеже, по одјеку се могло разабрати да је још жив дослух пјесника и народа. Сад мисле да су једног уловили.

Нека ловци на скупе српске главе једном заувијек науче још један стих:

Лове а уловљени!

Ловили сте и били уловљени када сте на Видовдан, безаконо, ону главу испоручили хашком чудовишту.

Ловили сте а били уловљени и када сте за ону другу главу измолили оптужницу; та је глава отишла сама и сад тамо не знају шта ће с њом.

Прво слово вашега оченаша гласи: Водите, и не враћајте нам их.

Овај кога сте 18. јула 2008. године киднаповали, и 72 сата избрисали, има стотину лица, а свако је наше.

Лијепо је име Радован. Примило се код Срба. У Србији, понегдје, положајника зову Радован.

А могли сте, Овлашћени Органи – не би вам било први пут – у Радовањском лугу Радована затући. Па да се поредите. Али ви сте неупоредиви.

Милош је усекованог Карађорђа у темељ државе узидао, а ви и Карађорђеву и Милошеву и Петрову и Александрову државу, и Радованову државицу, разграђујете.

А друштванце ваших коментатора, аналитичара, интелектуалаца општег смјера – које се задивљујуће разумије не само у новинарство и политику, већ и у психијатрију, алтернативну медицину, гле, и у поезију – на свим телевизијама и у свим новинама упражњава опскурну групну терапију и са висине своје безначајности свакодневно једни другима издају сертификате да постоје. Друштванце ужива да туче свезаног! Има такав сој који је рођен само зато да све што је високо и усправно у блато свали, а онда и прикваси. Ко год се на Радована затрчавао, тај се самопозљеђивао.

Па пођи, божји Полазниче, и на ово послање. Ниси ти први коме су клицали: Распни га, распни!

Као онда кад смо у кући, коју су окупаторски хеликоптери тресли, славили светога царскога Аранђела, Аранђела у жици – да ово кажем твојим стихом – остани „благ према свему и господин на крају”. Ово ти је од мене за попудбину:

Анђелима су подрезали крила

А Арханђела стрпали у жицу

А још се свећа није угасила

Ни прво слово спало на ижицу

Посустали су тиморни пејзажи

И усахнуло врело у Острогу

Кад лажна звезда у небеској кажи

Проказа јагње иза леђа Богу

У проказању кривоклеци пишу

Да ће још једног за све да разапну

И све за једног А кад се упишу

До Јуде нека себи омчу запну

Јер од поноћи Поноћник нас двори

И не да да нас чаше мимоиђу

Виј вука није молитва на Гори

Не чека свеце с иконе да сиђу

Ни анђелима да узрасту крила

Ни Аранђела да повади мача

Над веком му се сенка издужила

И одвојена од тела корача

Ловци на скупе српске главе, ловите одсад ову издужену сјенку, која ће вам се на оба свијета привиђати.

______________________

Промоција књиге Р. П. Нога  : УДРУЖЕЊЕ   КЊИЖЕВНИКА  СРБИЈЕ , ТРИБИНА   ФРАНЦУСКА  7,  СРЕДА, 11. АПРИЛ 2012,  12.00; вест дитрибуирао секретеријат УКС, uksrbije@srpskacirilica.rs


Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s