НЕЗАТВОРЕНА КЊИГА / Душан Стојковић

       Када се пише о једној од најзначајнијих песама свеколике српске поезије, „Santa Мaria della Salute“ Лазе Костића, уобичајило се, у последње време, да се она означи као најзначајнија звучна песма свеколике српске лирике. Тиме, као да се потискује у други план њена семантичка раван, а она је, заправо, изузетно сложена и чини ову песму једном од најзагонетнијих међу онима које имамо. Проблем се јавља већ када покушамо да одредимо јесте ли она љубавна, рефлексивна, метафизичка, симболичка песма, романтичарско сновиђење или нешто мимо тога, или све то заједно. На страну, што Костићева песма, никако, поред „Стражилова“ Милоша Црњанског, складаног по принципима фуге, не може бити најзвучнија песма песништва којем припада.

Снежана Радојевић је у првој својој песничкој збирци – Језик на платну (Прометеј, Нови Сад, 2009) – покушала до максимума да озвучи властите песме. Успела је у томе, али је ударила у зид. Да је наставила тим путем, њена поезија, не само што не би донела никакве новине, већ би се усидрила на нимало плодном песничком тлу у којем се звуку указује могућност – а он је обилато користи; не постоји музикализација песама по себи – да „поједе“ песничко ткиво и остане само стиховно звукопојање супротстављено семантичкој тајновитости без које праве, посебно значајне и велике, поезије уопште и нема. Збирка о којој пишемо, Временски палиндром, много је значајније и оствареније песничко дело и све Сциле и Харибде које су овој поезији (при)претиле зналачки су превладане. Песникиња се са (претераним) озвуковљењем песама које је помало постајало само себи сврха обрачунала тако што је написала своју најзвучнију, и једну од најзвучнијих у савременој српској поезији уопште, песму „Пропепели препелице“ (она заслужује – никако не усамљена – да се и у најзахтевнијим антологијама српске савремене поезије нађе). Написана је песма која је, преузимајући најбоље присутно у ранијим песмама, рекла збогом дотада оствареном  и отворила простор којим се упутила новија поезија Снежане Радојевић. У њој је, управо, она и пронашла себе као песникињу. Или, боље, поезија сама у њој је пронашла песникињу спремну да се ухвати у коштац са оним што модерна поезија захтева да би се до праве поезије стигло.

Реч палиндром која се находи у наслову збирке је антички термин за реч, реченицу или стих који гласи једнако било читан с лева на десно било с десна на лево. Такав стих је називан рачјим (versus cancrinus) или ђавољим (versus diabolicus). Палиндром налазимо код нас, на пример, у дечјој изреци „Ана воли Милована“. Управо њу ће „активирати“ у својој књизи Снежана Радојевић. Палиндром у наслову не указује само на то (а учинили смо то и навели себе да збирку ишчитамо најмање два пута) како се књига наше песникиње може читати како се и друге књиге читају, али и однатрашке: од последње песме ка првој, „рачји“, већ, истовремено, сигнализује како су песме присутне у њој веома сложене, не ретко филигрански ткане, грађе и како оне не могу бити протумачене само на прву лопту

Временски палиндром чине уводна песма „Лебди рибља кост“ и три циклуса: „Временски палиндром“ (8 песама), „Пропепели препелице“ (11) и „Брза-лица“ (8). Одавно нисам био у прилици да прочитам збирку са мање песама. То није никаква примедба. Напротив! Снежана Радојевић није писала на силу. Она је чекала, и дочекала, да је песма призове. (Када је о победницима „Шумадијских метафора“ реч, песници сличног кова – тешкописцибили су Ана Думовић и Жељко Јанковић. Не само стога, њихове збирке, Плус минус бесконачно и Карл Гинтер у двострукој експозицији, памте се и данас и међу најбољима су када је о победничким реч.) Велики број наших савремених песника, на жалост, и буквално,“јури“ песме. Ретко ко од њих – ако ико – их и стигне.

Уводна песма збирке нипошто није случајно одабрана да се на том повлашћеном  месту у књизи нађе. Она показује „модел“ певања Снежане Радојевић. Већ њен наслов – „Лебди рибља кост“ – указује на надрелност слика које ће господарити читавом збирком. Он, као да је извучен из кофера сна, бива „појачан“ још једном сликом која се у песми находи: са стола је пао звук земљине теже (нематеријално је материјализовано, озвучено, сновиделно узлетело, вазнесено). Онеобичено „померање“ можемо илустровати стиховима игуана камено чека, једнако и: белосветском Криком, а изузетну звучну густину, сачувану и песнички „оплемењену, ону која је доминирала ранијом песникињином збирком, на пример, стиховима замка те гледа без заклона – а / беззакона је то ветрометина (глас з је надмашио, такође веома фреквентне у наведеном примеру, гласове м и т). Цитатност, ону која је, по нама, доминантна за читаво поетско остварење о којем подастиремо суд, налазимо у спомињању Чарлија Чаплина и његовог чувеног поцупкивања, као и Едварда Мунка и његовог планетарно познатог „Крика“. Песничке слике које Снежана Радојевић раби нипошто нису то само у најобичнијем смислу речи. Оне су – ако таквог чуда има; очигледно га има, а наша песникиња се потрудила то и да докаже – праве слике амблеми.

Снежана Радојевић веома често изоставља велико слово. Пресеца стихове / песме честим тачкама и тако „појачава“ њихову динамику. Исту сврху остварују и учестали узвици и ономатопеје. Ломљење стихова илуструјемо једним примером: трчати са. без лево. без десно. уз низ кроз („Пуцањ у пуцањ“). Песникиња користи – као што су то експресионисти и футуристи, и поетички и практички у песмама, чинили – инфинитив. До максимума вазноси звучну раван изузетно честом употребом анафора, епифора, звучних стилских фигура, рефрена и рефренских стихова. Прави је мајстор када је о употреби унутрашњих рима реч. Овај поступак, који је у нашој савременој поезији до савршенства довео Радомир Андрић у Вечери на савској лађи, показаћемо навођењем, и посебним истицањем управо таквих рима, песме „Пропепели препелице“ (заобилазимо друге, дуже, у којима унутрашњих рима има и више):

Зар да жмурим    свевидела   с невидела

а соколе напојила      

и у брзак доводила њисак рзак

                        миловала дивокозе и богазе  ко да нисам

 

Зар да чучим над копљима

а дизала поглед себра

и ходала по канапу растегнутом над кањоном

у дрењине још не такла

                        таласала кап у реку   ко да нисам

 

Зар да немим и да гледам без покрета

како ружин калем цвета на стабљици сунцокрета

и заперци љубичасти крај нарциса

ничу прости   до дрскости

                        само једном за живота

 

Признај ветре драгомиле   време ти је      

што си стрго с мога струка

сукна свиле и кадифе светолике   платна бела

па сад свијам дугу косу од пὁ века око тела

Искупи се те му носи празан свитак да га чита      

да ме чека   нечекао

с груди да му мичем токе

да заслепим белом пути с паса сабље оштрооке

са бедара да му клизим   све док вришти крв са усне

 

али  н е ћ у  да га питам чиме тиша хук врбака

успорава брз брзака

                        да не одам рану рани

Нек ми броји око чланка нанизани мак на конац

да га пустим златоустим на конаке

Римују се први: дивљи мустанг галопира и последњи стих: у даљини валцер свира песме „Моћ кругова“.

Кружна је форма песме „Временси палиндром“: завршетак је једнак почетку уз ротирање стихова.

Неколике речи потенцијални су неологизми: беше-нас; голагола; запотковичити; захридити; лилавити; лунити; над-волети; неољубав; преддоручак; пропепелити; разкошчатити; самόсвила; саноносни; санснова; свевидело; снађен (сам); тишати; челичноплави.

Особене су полусложенице: бос-бос;  звец-звецкати; злат-кочија; кап-кап; неон-град; пец-пецкати; пурпур-пијанство; питом-ружа; скривен-река; часвидишчасневидиш-одаја.

Неколике речи су „преломљене“: раза-зна; раз-умети; с-лагати; уз-дижем.

            У некима је „порасло“ унутрашње слово: аполОнсКО („Рубинска“); нормАлно („Јово на-ново“); бРутално (Исто).

У песми оксиморонског наслова „Буди озбиљан. Ово је дечја игра“ имамо речи-гусенице. билаједномједна чесмаиначесмиједна четка.

Изузено је фреквентан придев антикваран, једнако као и турцизам џаба („Поглед кроз кључаоницу“ и „Рубинска“). Има и жаргонизама: бем ти кесу!; боли их уво; боли ме ћошак.

Памтимо метафоричке синтагме: дивовски ћути („Временски палиндром“); оставља поглед (Исто); вербални рубикон („Твоја је сенка свирала саксофон“); сторуко грање („Могуће и немогуће“); зрикавом ружом („Могуће и немогуће“); жудног чемера (Исто); сабље оштрооке („Пропепели препелице“); брз брзака (Исто); округао глас („Тандербал“). То исто важи и за најразличитије (постоји читава скала одредница које би се за њих могле употребити) песничке слике: скини фрак. лук и стреле остави на леђима голим („Временски палиндром“); Ана је управо стресла шине с црне сомотске хаљине и / отишла истим путем којим долази (Исто); контејнери ходају. и обрнуто (Исто); у твоја окна куца ноћ барокна (Исто); пљушти Водена музика (Исто); твоја сенка је свирала саксофон (наслов песме; три од пет речи у наслову отпочињу истим гласом); мирисао си на Орканске висове („Твоја  сенка је свирала саксофон“); прошли смо једно кроз друго (Исто); она је попила реку брзалицу („Лавиринт у кутији“); док је негде неко висио са седмог спрата / неважно се у љуску лешника скотрљао / младеж с њеног врата / ребро јој се претворило у обоу / дисање у метафору (Исто); киша је падала од пола (Исто); није се освртала (бреза се освртала повремено) (Исто); Ви ћете дуго разгледати барокне слике на мојим леђима / а ја предуго истраживати / читав Вавилон-град на Вашим плећима („Кланац у пролазу“); Знам руку којом је песма враџбином унапред написана / да промени временски след / и буку и ларму увуче у пешчани сат / паралелних светова и времена („Могуће и немогуће“); кућа вам се пропиње огњиштем (Исто): тесна сенка пунокрвна и јéдра (Исто); вришти крв са усне („Пропепели препелице“); corpus delicti  је камелеон. хермафродит. status quo тече. // виримо кроз кључаоницу у свет // Можда Ти и Можда Ја шетамо тамо. // написаћу песму на твојим леђима / можда ћу стићи да је не завршим („Поглед кроз кључаоницу“; последња два стиха поента су песме); радије сечем алабастером времена која кидишу („Интро“); узнемирити рибе у води и бедрима („Покретне слике“); смешио се грудима / зубима / мноме („Он је приметио покрет кактусовог цвета“); још устрмих узбрдицу / и искосих низбрдицу // нереч рекох („Читао је ветар горштак“); док читаше ветар горштак тáнан мојих песмарица / ја одјекнух његов одјек (Исто); промичу / векови / трзајима / минута / треба ли ко да ми прашта различак / што ми се пење уз листове / још од рâне Христове („Промичу векови трзајима минута“); и пегаз рже изнад и испод и кроз („Рубинска“); урони зовом у ширу руке („Рубинска“); супер его / доноси иду чај / у кревет („Естро-ген“); за собом водим на узици три тачкице („Естро-ген“); разбуђујем будилице / и збрзавам брзалице / б рже брже / истинкт струже / питом-руже („Јово на-ново“); зове зова зове зов (Исто); брунда подрум у хаосу (Исто); све су браве разјебане еротика чиста (Исто); шофери возили ноћ („Упуство за ношење угља“).

Посебан текст би се могао написати о песничким сликама које смо навели. Градећи их, Снежана Радојевић се – напоменимо то – приближава Павићевој техници градње онеобичених, „деформисаних“ слика.

Поетички је став: направити. покретне. слике („Покретне слике“).

Хуморне су, на пример, поенте: можда ће свемирски брод да осване пред мојим вратима / а ја још не знам шта бих обукла за ту прилику („Интро“) и излудела циклама отишла је из саксије у п. м. // одох да сечем шећерну трску („Естра-ген“).

У читавој збирци врши се непрекидна замена заменица Ја, Ти, Она, Ви.

Цитатност која је једна од саставница збирке о којој пишемо смешта је у књижевно гнездо, будећи читаву серију најразличитијих асоцијација и позивајући потенцијалног читаоца на интертекстуално ишчитавање понуђеног. Не сме се заборавити како је саврмена књижевност, барем њен претежнији и значајнији део, књижевни космос у којем, поред реално постојеће, као сасвим равноправна, егзистира и литерарна стварност. Притом се не смеће са ума ни књижевна игра.

Снежана Радојевић уводи у игру, спомињањем: Талеса, Хераклита, Витрувија, Дракулу, Морзеа, Худинија, Павлова, Маслова, Фројда, Казабланку, Чаплина, Мерилин Монро. Једнако и књижевне јунаке: Ахила, Одисеја, Давида, Голијата, Санча Пансу, Робинзона Крусоа, Вронског, Ану Карењину, Шерлока Холмса, Доријана Греја, Ћоркана, Аску, Годоа. Када налетимо на стих вадиш мач из камена („Временски палиндром“) у њему је сасвим јасна асоцијација на мит о краљу Артуру и на његове „изведенице“. Стих путешествије у / зелено волим те црвено („Мали хазард је порастао“) онеобичавање је чувених рефренских стихова Лоркине песме „Романса месечарка“. Песникиња помиње многобројне наслове литерарних дела: Оркански висови; хиљадупрва ноћ; Доручак код Тифанија; Мачка на усијаном лименом крову; Руски прозор; Идиот;Чаробни брег; Велики Гетзби. Када се спомене Оз сасвим је извесно да се циља на чувеног Чаробњака из Оза Френка Баума. Опет је, овај пут најпознатија футуристичка поема Облак у панталонама Владимира Мајаковског, онеобичена тако што се, у песми „Екстра-ген“, она јавља као облак без панталона. У песми „Јово на-ново“ цитиран је Змајев стих ал је леп овај свет, а у оној насловљеној „Упуство за ношење угља (напиши једну љубавну)“  хамлетовско бити ил не бити. Нису заборављени ни сликари: Рубенс, Мунк и његов „Крик“, Роденов „Пољубац“, Климтов аморфни „Пољубац“, ни музичари: Бах, Хендлова „Водена музика“, Моцартов „Реквијем“, мјузикл „Виолиниста на крову“, али и гитариста Ал Ди Меола, џез саксофонист Чарли паркер и Здравко Чолић. У песми „Јово на-ново“ читава је прегршт стихова „позајмљених“ из градских и усмених песама: познајем га по кораку, грми сева, где си пошла са цветом у коси. Ни филм није остао сироче. Поред Чарли Чаплина,  песме „настањују“ филмови: Тачно у подне Фреда Зинемана, Поштар увек звони двапут Боба Рафелсона, Пас који је волео возове Горана Паскаљевића, Неки то воле вруће Били Валдера, Мушкарци више воле плавуше Хауарда Хокса (у последња два прославила се, споменута такође, Мерилин Монро).

У збирци је присутно поигравање временом и простором који се преображавају у свевреме и свепростор, једном речју, у песничко време и песнички простор који ни за какве међе не знају.

Један од лајтмотива збирке је кретање и уназад на темпоралној равни: ћутиш одназад речи изговорене сутра („Временски палиндром“); који је данас датум старе поруке у боци (Исто); Роден је почео да ваја камени Пољубац („Твоја сенка је свирала саксофон“); Моцарт је још стварао Реквијем / кад је кренула пречицом дужом од главног пута („Лавиринт у кутији“); архајским гласом певуши („Архајски гласови“); посматрати како млади стабло јабуке („Пуцати у пуцањ“). Ћосићева Бајка.

Песникиња која зна изнервирати и праволинијско и кружно кретање („Пуцати у пуцањ“) и којој пролази време у пролазу („Кланац у пролазу“), није заборавила, поприлично а сасвим незаслужено заборављену, Ћосићеву Бајку. Она сваки дан намешта(м) тачку ослонца и помера(м) свет („Мали хазард је порастао“).

На самом крају збирке, могуће чак и после краја, на надкрају, при дну стране: она пита: где је орао? Тако почиње и завршава песма по којој је насловљена читава збирка – „Временски палиндром“.

Када се затвори књига која је била пред вама, она се не затвара једном заувек. Временски палиндром тражи да му се вратимо. Убеђен сам како ћемо то и учинити. И наставити да чинимо.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s