Србијом уздуж и попреко. Лагуна, Пек, 2014, мај. (Заветине)
Поштовани читаоче! Живео ти на Рту Добре Наде, у Буенос Ајресу, крај величанствених слапова Нијагаре, или у близини нордијских фјордова, на Исланду, или у подручју бразилских прашума, на Суматри или на острвима Јапана, у Монголији, Кини, далекој Аустралији, или у царској сибирској белини поларних чуда, да ли си икад чуо за Анастасија Папируса IV, који позива:
Дођи да ти кажем како он ( Божји посланик, Мухамед) иде кроз пустињу. Свој хлеб и вино он носи на плећима као магарац свој товар. Пршљени његове грбаче су повијени. Његово пиће је смрдљива вода… Да ли знаш да на североистоку Африке лежи Египат, земља плаве реке, зелене равнице и жуте пустиње која обухвата и реку и равницу. Само танак језик копна везује Египат са светом Азије, а огромна пустиња раздваја га од подручја двеју река – Еуфрата и Тигриса? Ако то знаш, познато ти је да је у Египту владао фараон; и да су се на Еуфрату и Тигрису пружала два моћна царства, Асирија и Вавилонија. А све што се између њих простирало беше пустиња, пустош и варварство. Властодршци тога света, који се распростирао на овим великим рекама, нису поклањали никакву пажњу овој пустињи. Они су успоставили тампон – државе на ивици њеној и, с времена на време, упућивали казнене походе, измишљајући страшне приче о жалосном животу разбојничког народа из пустиње. “ Не иди у пустињу, сине мој“, саветовали су искусни Египћани, “ у пустињи још нико није среће нашао. Ако одеш у пустињу, постаћеш стабло без коре које црв растаче“. Ако знаш, поштовани читаоче, да су после ишчезли фараони, да су царства између двеју споменутих река доживела расуло; ако си утувио себи у главу да су на Нилу, Тигрису и Еуфрату настајале и ишчезавале светске империје, то је добро, али недовољно! Клима површности погодна је за најразноврсније заблуде и опасна незнања, која бујају чудесније од тропских шума барем једно хиљаду и седам стотина година! Још нико није написао свеобухватну повест човечанства, па чак ни свеобухватну хронику једног краја – ни калтгештелтски, најпознатији пропали писац Драме и Балкана, познати вам Маестро – јер се још нико није суочио са Пустињама Божијих Посланика, са пустињом у њеној најдубљој суштини! Заборавио си, поштовани читаоче, да је у оној пустињи између две реке изгледало да се ништа не догађа. Заборавио си да је она била ту на сметњи културним људима са Нила и Еуфрата. Али заборавио си и то да та сметња није била сувише велика. Пустиња није била ништа друго до опасан каравански пут за трговину, демонска земља за приповедаче бајки, и неважно, споредно подручје за освајаче и државнике.
Србијом уздуж и попреко. Шумска речица, притока Пека, 2014, мај. (Заветине)
Име пустиње: Xезирет ел Араб – значи острво Арабљана. Али та земља није острво, него цео један свет између Африке и Азије, сличан овим континентима, али у суштини непознат. / Арабија је полуострво. Шест пута веће од Немачке. Обале овог полуострва на Црвеном и Средоземном Мору и на Персијском заливу стеновите су и неприступачне. Само у неколико лука бродови могу да пристају. Море, које спаја друге земље, раздваја Арабију од осталог света. А још више њу изолује пустиња; северно на Ираку пустиња Нефуд, „ел бахр билла ма“, море воде, на југу „раба ел хали“, црвена пешчара, страховита земља Хадрамут. Хиљадама година неприступачна, дивља, мрачна и сиромашна, лежи Арабија између великих културних земаља старога Оријента. Каква је то земља? Старе приче кажу: Кад је Господ свих светова створио земљу, међу све континенте праведно је расподелио камење, воду, ливаде и долине. Свака је земља добила понешто од тих добара Свемогућега, па и Арабија свој део. Тада закључи Господ светова да свакој земљи даде и понешто песка, јер човеку може да буде и нешто песка од потребе. Он узе песак, сасу га у врећу и посла га арханђелу Гаврилу да га праведно подели. Али злобни Сатана позавиди људима. Кад је Гаврило лебдео над Арабијом, пришуња му се Сатана, прореже врећу, и сав песак изручи се на Арабију, исуши јој језера и изли воду из њених река. Тако настаде пустиња… Подсетимо се, поштовани читаоче, да на две трећине арабљанске земље влада смрт. Не зато што је тако хтео владар светова, већ Злодух. Свемогући је осиромашену Арабију прекрио златом – створио је дивовску куполу од блиставог злата – она је ноћу осветљавала пустињу. Али Злодух и то одузе Арабљанима – посла своје xинове и они дебелим, црним веловима прекрише блиставо небеско злато! Али Господ не може бити надвладан – он има своју небеску војску, анђеле, и они ударцима копља на пустим, црним Сатаниним веловима направише рупице! Тако синуше арапске звезде – божанско злато што се човеку осмехује кад будан лежи на улазу свога шатора. Дању је земља Арабија била безнадежна захваљујући немилосрдној владавини Злодуха, Сатане. Месецима је као плави челик небо претило земљи, а у доба великих врућина губило је сјај и постајало пепељасто. Небо је давило земљу, исушивало је, и чинило ужаренијом од роштиља под сунцем. Громаде планинских масива праскаво су се распадале у жар и претварале у прашину као и све друго што живи под арапским небом. Између неба и земље нема ништа до прашине. Слика, права, пакла, може се видети у Хадрамуту, Нефуду, Данау и у Раба ел хала – где се сива штура равница претвара у црвенкасто пешчано море. Између црвенкастих брежуљака пружају се пешчане мочваре. Оне прождиру и људе и животиње. Полако се пропада у дубинама меког песка. Тако, у страшној земљи Раба ел хали, пропале су многе војске моћних суседа које лукави бедуини заведоше… Поштовани читалац се и сам може уверити у језиву лепоту врлетних хридина арабљанских брегова и брда, где се гнезде демони, ако буде прелетео ове пределе у најмодернијим ратним авионима или хеликоптерима светских паса рата, што је опасно, или читајући описе Есад Беја, што је врло подстицајно, поготову за оне читаоце који читавог сиромашнога живота нису макли даље од родног села или вароши, општинског или окружног места. Ко још није чуо праве гласове пакла, нека се загледа према брду Xабел Селбал! У Арабији се међусобно боре два елемента, а с њима се опет бори Арабљанин. Огорчено се боре моћ песка и моћ воде. Шта је песак, то зна свак ко није никад ни видео пустиње. А ко још зна у свету запада шта значи вода? На Западу је вода једноставно оно што су ваздух и земља. Она тече речним коритима, пуни језера и доноси земљи плодност. И на Оријенту има ваздуха и земље. Има и воде. Али не у речним коритима, јер су реке исушене, не у језерима, јер језера нису никад ни постојала. Вода се пажљиво чува у малим меховима, или се оставља камили у утробу. За један једини бунар воде се дуге борбе. Један поток створи процват и богатство целом племену, како каже врсни познавалац овога света.
Србијом уздуж и попреко. Лагуна, Пек, 2014, мај. (Заветине)
========== Видети више:
http://misljenovac.wordpress.com/2011/10/04/%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B0%D1%9B%D1%83%D1%88%D0%B0-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81/
ГРАБАНЦИЈАШИ 