ХАРМС : подсећање (седамдесет година од мученичке смрти)

Поезија Данил Хармс   Небеса ће се савити у свитак и пашће на земљу; земља и вода узлетеће   на небо; читав свет ће се окренути наопачке. Када све то угледаш, раствориће се и процветати цветак у грудима твојим. Ја тврдим: то је крај старог света јер сам ја угледао нову светлост. Ја о, ја сир,…

Награда „Петрарка“ Миодрагу Павловићу и Киту Лоренсу

Награду „Петрарка“ за европске писце ове године су освојили српски песник Миодраг Павловић (члан Удружења књижевника Србије и Српског књижевног друштва) и Кит Лоренс, водећи песник Лужичких Срба. Како саопштавају издавачи Бурдаферлаг и Ханзерферлаг, ово признање биће уручено награђеним песницима 23. јуна у Марбаху. О награди, која носи име великог италијанског ренесансног песника, одлучивао је…

ЗАПИШИ ТО, РАЈКО ( ТРИБИНА ФРАНЦУСКА 7)

Рајко Петров Ного РАДОВАНОВ ГАМБИТ Радован Караџић Када су на телевизији показали неколике фотографије Радована Караџића, брадатог, и у Драгана Дабића закрабуљеног, одмах сам својим рекао да нема сумње да је то он. Знам тај карактеристичан покрет којим из кичме, из крста, истура једну ногу напред, тај начин на који држи испошћено тело. Његова ме…

О НАШОЈ САВРЕМЕНОЈ ПОЕЗИЈИ

Је­сте, пе­ва­ло се. И што су, не од­ба­че­ни, већ са гро­жљи­вом ту­гом оно­га што је жи­во пред оним што је из­не­ве­ри­ло у жи­во­ту, што уми­ре или је већ мр­тво, по­ко­па­ни сви про­пи­си до­брог вла­да­ња, сви ка­лу­пи са жи­гом ка­те­дре и ка­би­не­та; што су ду­бо­ко увре­ђе­на есте­ти­ка и њен ли­це­мер­ни пра­ти­лац мо­рал, по­ву­кли се, по­ву­кли у не­жи­вот, јер са тог те­ре­на не­сме­та­ни­је се ба­ца­ју стре­ле па­ко­сти у жи­вот, то је знак опет: пе­ва­ти, жи­ву ду­шу спа­са­ва­ти, пе­ва­ти упр­кос све­му. Јер са­мо из да­љег пе­ва­ња ро­ди­ће се но­ва есте­ти­ка и но­ви мо­рал.

То по­ко­ље­ње ако је, кро­за све опа­сно­сти нај­не­про­ход­ни­јег али је­ди­ног пу­та, где се на сва­ком ко­ра­ку по­ста­вља­ло пи­та­ње би­ти или не би­ти, ако је ма и нај­ма­њим де­лом оног што већ ле­жи на­пи­са­но, ус­пе­ло истин­ски про­го­во­ри­ти (а то је јед­на­ко ап­со­лут­ном пе­ва­њу), и ма­кар то још, не би­ла она ве­ли­ка чи­сти­на, ко­ју је и онај нај­за­ба­че­ни­ји бар на­слу­тио, оно је већ ти­ме учи­ни­ло не­што за­ма­шни­је од сва­ког по­вре­ме­ног успе­ха: осе­ти­ти, ако и не­ја­сно, жи­ву ли­ни­ју иско­ни у се­би, кад се већ чи­ни­ло да је не­по­врат­но утр­ну­ла; про­пе­ва­ти ма­кар и про­му­кло и без гла­са, кад је пе­ва­ње још са­мо дар при­про­стих ду­ша, још увек је­ди­ни из­раз оних ко­је ни­је за­хва­тио ура­зу­мљу­ју­ћи та­лас кул­ту­ре; кад за по­след­њих сто­ле­ћа чи­тав ход те исте кул­ту­ре као да је не­ми­нов­но во­дио, и во­ди, не­у­мит­но­сти јед­ног ра­зум­ног ауто­ма­ти­зма