О НАШОЈ САВРЕМЕНОЈ ПОЕЗИЈИ

Је­сте, пе­ва­ло се. И што су, не од­ба­че­ни, већ са гро­жљи­вом ту­гом оно­га што је жи­во пред оним што је из­не­ве­ри­ло у жи­во­ту, што уми­ре или је већ мр­тво, по­ко­па­ни сви про­пи­си до­брог вла­да­ња, сви ка­лу­пи са жи­гом ка­те­дре и ка­би­не­та; што су ду­бо­ко увре­ђе­на есте­ти­ка и њен ли­це­мер­ни пра­ти­лац мо­рал, по­ву­кли се, по­ву­кли у не­жи­вот, јер са тог те­ре­на не­сме­та­ни­је се ба­ца­ју стре­ле па­ко­сти у жи­вот, то је знак опет: пе­ва­ти, жи­ву ду­шу спа­са­ва­ти, пе­ва­ти упр­кос све­му. Јер са­мо из да­љег пе­ва­ња ро­ди­ће се но­ва есте­ти­ка и но­ви мо­рал.

То по­ко­ље­ње ако је, кро­за све опа­сно­сти нај­не­про­ход­ни­јег али је­ди­ног пу­та, где се на сва­ком ко­ра­ку по­ста­вља­ло пи­та­ње би­ти или не би­ти, ако је ма и нај­ма­њим де­лом оног што већ ле­жи на­пи­са­но, ус­пе­ло истин­ски про­го­во­ри­ти (а то је јед­на­ко ап­со­лут­ном пе­ва­њу), и ма­кар то још, не би­ла она ве­ли­ка чи­сти­на, ко­ју је и онај нај­за­ба­че­ни­ји бар на­слу­тио, оно је већ ти­ме учи­ни­ло не­што за­ма­шни­је од сва­ког по­вре­ме­ног успе­ха: осе­ти­ти, ако и не­ја­сно, жи­ву ли­ни­ју иско­ни у се­би, кад се већ чи­ни­ло да је не­по­врат­но утр­ну­ла; про­пе­ва­ти ма­кар и про­му­кло и без гла­са, кад је пе­ва­ње још са­мо дар при­про­стих ду­ша, још увек је­ди­ни из­раз оних ко­је ни­је за­хва­тио ура­зу­мљу­ју­ћи та­лас кул­ту­ре; кад за по­след­њих сто­ле­ћа чи­тав ход те исте кул­ту­ре као да је не­ми­нов­но во­дио, и во­ди, не­у­мит­но­сти јед­ног ра­зум­ног ауто­ма­ти­зма