Пројекат Сазвежђе З.
….Nadrealisti su osvežili jezik, oslobodili sintaksu kalupa i pravila, preokrenuli naglavačke leksiku. Nekoliko susreta sa Kočom u početku moglo bi se podvesti pod radoznalošću da razgovaram o pesništvu. Od prvog susreta stekao sam utisak da on dobro zna da mu se ništa više lepo neće desiti i zato sam pazio da ne postavljam pitanja koja bi ličila na to da želim izvući neku tajnu ili skrivenu istinu.
Kažem da je pesnik Bora Radović izgovorio stihove sa kalamburskim poigravanjem reči, za koje kaže da su njegovi. Ja ih, evo, po sećanju kazujem: „Jedan crni mačak/zašao za odžačak/Jedan beli mačak/popeo se na oblačak“ i tako dalje…
Koča kao da me nije čuo i nastavio je da prelistava „Student“ i pita me da li je pravo ime pesnika Miljenko Žuborski. Kažem da je pravo, a on: „Zanimljivo!“ Da li misli na poetično ime duhovitog pesnika, ili na svoje metabolske dosetke, ili i na jedno i drugo? Šetamo ulicom koja se uliva u Topčidersku okretnicu. Nailazi grupa dečjih negovateljica kojima sam predavao u Srednjoj medicinskoj školi. Devojke se zaustavljaju i pozdravljaju sa mnom. Ja kažem: „Ovo je drug Koča Popović!“ One mu pružaju ruku: „Drago nam je“, kažu i pokleknu.
Koča ume šeretski da se nasmeje, kaže: „Drago je i nama.“ I one se smeju. Koča ne stari ružno. A, da, ono, poređenje sa Malroom: Malroa su volele žene, Malro nije umeo sa njima. Koču su volele, ali on je umeo sa njima. Извор: Божидар Шујица: Варнице и фасцинације, видети више
А у патријарховој пратњи на православну Велику суботу Александар са супругом Кринком улази у јерусалимску Цркву Светог гроба и васкрсења Христовог, пуну као кошница. Пробдели су њој целу претходну ноћ домаћи Палестинци,Грци, Јермени, Копти, заједно са пристиглим Русима, Србима и другим православним верницима. Молили су тихо и гласно, певали, свирали, скандирали, пели се једни другима на рамена. Чекају чудо благодатног огња!Да се понови опет!Као онда када га је доживео и описао руски ходочасник у 11. веку. Стоји Александар поред врата капеле, запечаћених воском.. У капели, где се налази Христов камени гроб, патријарх је сам, пошто су га надлежни, друге вере, прегледали и уверили се да код себе нема ништа чиме се пали ватра.. Чудо се догађа. Патријарх излази и благодатни огањ с његове свеће силази и на Александрову.
У том тренутку пожелео је Александар да буде и он неко други. Или неко трећи. Биће коме, или којој, , ни аутор романа не препознаје црте лица, боју косе и очију, мирис коже. Лик из његове близине, али не његово друго ја, нити анима коју призива својим стиховима. Он, или она, свеједно, без родног предзнака.Биће које му невидљивим прстима одмотава клупко живота. –
Извор: Александар Петров (1938) : МЕМОРОМАН,Београд Zepter World Book, 2018,, 510 сстр. 1000 пр. . стр. 49- 50
Два песника,бивших времена, Боксер и Професор, који на свој начин офиравају тајне тога времена, из својих углова.
Другом ће се испунити жеља, да постане то о чему у себи мисли у цркви јерусалимској. Испуни9ло му се већ, у првој свесци његове сваштаре…
ГРАБАНЦИЈАШИ 